Антологија Антић – 5.издање

Шифра производа: 27174
Антологија Антић – 5.издање
Преузмите одломак:
Едицијe:
Број страна / Повез / Писмо:
292 / Броширан / Ћирилица
Димензије: 11 x 18 cm
ИСБН: 978-86-515-0333-0
Година издавања: 2009.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

4. издање

Не можемо без Антића

Васколика стваралачка помама Мирослава Антића (1932-1986) подстакнута је  интимним страхом да се, не дао Бог, мимоиђемо са неким од чудеса овога света. Свеједно да ми је реч о пејзажима, женама, књигама, мудрацима, увек је у Антићевом рукопису жудња за тоталним животом омогућавала да се отвори чаролија обичног.

Планетарне плиме једном су, екстатични ваздух нешег јединственог морнара, свакако и бунтовника са разлогом. Узбуђења се, често веома успешно, претапају у узбудљиве наше несанице.

Антићеве теме без јединства, у семантичким назнакама познатог наслова исидоре Секулић, заправо подразумевају непреглед наших модерних времена. Сада се јасно види да је Антић, у једној од својих раних песама, човечанство осећао као ствар колико породичну толико и метафизичку.

Само још Антић, са Бранком Миљковићем, једини легендарни песнички двојац друге половине прошлог века, може да вас изненади.

Рапсодични аутор Војводине и њених безмерних небеса, који је, тако рано, посве млад, тепао ђерму, као свом млађем брату, а звезде проналазио на свим странама, па и у нашем равничарском ниском грмљу, – у резонанси позне, вишегодишње филозофске литературе, објавио Савршенство ватре и Мит о птици, као велике тестаменталне трактате о нашем постојању.

Доказало се у више наврата да је овај наоко разбарушени, непредвидљиви боем итекако марио поуздан податак, минуциозно истраживање, изградњу саму. Раша Попов је баш на примеру Гаравог сокака показао у коликим је размерама овај бајковитан Банаћанин био на страни изричитог ромског говора, презирући ачења сваке врсте.

Антићева харизма је била и остала неодољива. нашем оскудном трајању, у некадашњем, маленом граду, једини је он био кадар да сугерише атрибут узвишености, среће, пострарености. Са већ знатне временске удаљености, може се са сигурношћу утврдити како је Антићев говор, као и његова биографија уосталом, био алиби за нашу укупну скученост, конвенционалност, неоствареност.

Није он побркао план живота и постако мишљење, како то тврде наши (о)тужни позитивистички лритичари, него је, даровито и својевољно, покушао да укине границу између папира кога је, скоро као фетиш, волео, писао и цртао, и безмерне плазме живота који траје.

У Антићевом стваралачком потезу, једнако у стиху, прози, као и у драми и филму, било је увек нечег ненадокнадиво завереничког, бунтовног, скоро устаничког. Његов вишедеценијски старт ка табу мотивима, био је тако природан, али истовремено лудо храбар. Довољно је овде поменути круцијалне, а дотад недодирљиве теме Голог отока и сурово време откупа, у филмовима Свети песак и Доручак са ђаволом па намах поставити нашег песника на разину велике, булгаковљевске планетарне трагедије. А, веома конвергектно, појава Плавог чуперка и тинејџерске, прве љубави, оне већ далеке 1965, када сам га промовисао у београдском Атељеу 212, није само узнемирила наше букварске тадашње медиокритете, него је, у најбољој традицији некадашњег КАДОК-а, остварила једну од наших најалармантнијих маштарија.

Рођен равно сто година после Ђуре Јакшића (1832, 1932), на небеској раздаљини од Српске Црње до Мокрина, Антић је романтичарски дух једног бившег времена обновио, стварајући од своје укупне поезије једну од најпотреснијих наших аутобиографија.

У књизи Концерт за 1001 бубањ (1962), карактеристично га одаје поднаслов: Дневник о мени, љубави и неким птицама. Касније се обзнанило до краја: Антић је (п)остао наш највећи песник птица. Нико као он, ваља и сада поновити, није о птицама певао тако заветно, носталгично и болно. Попут Паола Учела, он је баш птицама поклонио своју љубав, своје ноћне море, свој сан. Уосталом, и на његовим раним цртежима најчешће се, као симбол, јављају железничке трачнице, телефонске жице, звезде, винске бозе и чаше и – птице.

Готово да је свака од многобројних Антићевих књига читанка љубави, уговор са птицама, путовођа по великом звезданом шару који је над нама, непрекидно, заувек, кров света.

Цитирао је једном кафанску мађарску песму: У животу је увек било некако. Е, то некако, на Антићевим раскршћима, биографским и песничким, имало је, увек и увек, и димензију продужетка, унутрашњег обогаћивања, спирале истраживања, како би се, кад тад а можда и раније, досегао онај унутрашњи врх несхватљивог и могућег.

Чинио је готово немогуће. У Панчевцу је објављивао један од првих наших националних стрипова, а у овдашњем, локалном листу фељтон Обично петком, који је постао образац новосадског подлисја, у матошевском смислу.

Усуђујем се да и овде, баш данас, поновим:

када сам у јуну 1986, непосредно пред песникову смрт, завршавао књигу Улепшавање невидљивог(Хагиографија о Мирославу Антићу, 1986), Антић ми је, у перо, издиктирао један од крајева те књиге:

„У целом свету кад пише бајку – био једном, било једном, уверавају те да је то истина.

Једино у Закавказју почињу бајку:

Било једном, а можда и није било.

Ти веруј ако хоћеш, а можда и не мораш.

Кад је реч о мени, – ствар треба завршити закавкаски.

Био једном, а можда и није био.“

Свакако, наше дуго и поуздано памћење доказује да је био Антић.

Песник, боем, уметник речи, усмењак, певач, сликар, драматичар, сценариста, велики спавач, капетан брода, путник, пустолов, љубавник завичаја, астроном, али и астролог, паор, дечак, Банаћанин, саговорник Превера, партнер Таља, наследник Змаја, филмаџија, бостанџија, градитељ, џудиста, мајстор свакојаких вештина, репортер, заљубљеник возова, нарочито експресних, мислилац, друг из детињства које није прохујало, боксер, опчињен летом галеба Џонатана Ливингстона.

Антић је, поновимо углас, тајанствена, чудесна тачка наших говора и разговора, наших реченица. Не можемо без Антића.

 

                                                                                               Драшко Ређеп

Драшко Ређеп

Драшко Рeђeп, ликовни и књижeвни критичар и eсeјист, рођeн јe 1935. годинe у Осијeку.

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ:

  • Антологија Црњански, I издањe 1993, ИИ издањe 2007
  • Послeдња вeчeра, Књижeвна општина Вршац, 2004,
  • Минули мрак (оглeди), Свeтови, 2004,
  • Антологија Тишма, Промeтeј — Нови Сад, 2006,
  • Којих нeма, Књижeвна општина Вршац, 2008,
  • Српски сeвeр, Пeшић и синови, 2009
  • Скeла мирујe, Азија путујe, Књижeвна општина Вршац, 2011
  • Антологија Капор, II издањe, Промeтeј — Нови Сад, 2012
  • Антологија Антић, Промeтeј — Нови Сад, 2013
  • С обe странe рeкe, Промeтeј — Нови Сад, 2013
  • Дeвeт боја Баната, Агора, 2014

Живи и ствара у Новом Саду.

Будите први који ће те оставити утисак “Антологија Антић – 5.издање”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.