ТРАГ ЧОВЕКА

Шифра производа: 28014
ТРАГ ЧОВЕКА
Преузмите одломак:
Број страна / Повез / Писмо:
72 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 11 × 18 cm
ИСБН: 978-86-515-0748-2
Година издавања: 2012.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Цена: 650,00 дин.Цена са попустом: 520,00 дин.

УВОДНА РЕЧ АУТОРА

 

Драги читаоче,

ево неколико речи и од мене, са намером да ћеш резумети и прихватити овај мој песнички опус. Никада раније нисам себе видео као песника, барем не на овај начин. Оно што сам до сада радио у оквиру Београдског синдиката више сам доживљавао као писање револуционарног манифеста, него као писање поезије. Нисам ни знао да у себи носим ту поетичну жицу, која ће ме усмерити ка неким новим хоризонтима. Она ће ми помоћи да ослободим своју машту од оклопа бесмисла и да покушам да кроз стихове упознам правог себе. Терапија која ми је легла у право време, када сам гледао како се свет око мене распада на ситне парчиће, који ми више нису били довољни. Желео сам само да пишем и да се кроз писање ослободим од свега: од потребе за успехом, малограђанских норми и принципа, терета форме и стила, лажних осмеха и лажних осећања. Негде сам прочитао и да сваки адвокат потајно машта да постане признати писац. Вероватно зато што временом постаје уморан од једноличне форме и шкртог правничког језика. Тражи лепоту коју не налази у строгим члановима и тачкама. Настоји да пробије сопствену рутину и оде на неко друго место. Ето, одатле можда долази тај мој нагон за писањем поезије, који се пробудио тек у зрелим годинама. Ко зна колико дуго је спавао у неком забаченом ходнику моје подсвести, да би одједном провалио као бујица?

Ова збирка поезије је дошла потпуно ненадано – у тренуцима када сам почео да пишем збирку кратких прича и сатира. Посматрао сам с прозора како се на раскрсници улица Браће Југовића и Кнегиње Љубице два момка бесно хватају за гушу због свађе у саобраћају. Видео сам сав бесмисао велеграда који као вртлог вуче људе у дубину самоће и ништавила. Тада сам написао и своју прву песму: „Шта се све види испод мога прозора“. Било је то у септембру 2011. године и од тада нисам ни престајао да пишем. Све песме сам писао у покрету, као белешке у мом мобилном телефону. Није ме привлачила светост писаћег стола, оловке и папира. Писао сам где год сам могао: у редовима, судским чекаоницама, у аутобусу, на улици, а највише током шетњи на Калемегдану. Тачно знам на којој клупи сам написао сваку песму. Београд и Калемегдан су били епицентар моје инспирације, осим песама „Најлепши дан у Мадриду“ и „Компанија“ које су написане у Мадриду, и „Пљувач“ и „Музика“ које су написане у Лисабону. Тамо сам ишао за причама о бесмртним писцима и песницима, седео за Лоркиним столом, шетао Бајроновим шумама… Схватио сам да је мобилност мог писања заправо мој начин да пронађем место у савременом свету. Да дух прошлих времена сачувам на меморијској картици „Нокије Е52“ и да га касније преточим у поезију која се данас све мање чита. Захвалан сам на подршци мојим најближима који су имали прилике да први прочитају и прокоментаришу моје песме. Многе од њих сам им слао путем „ММС“ порука одмах након што су биле написане, или су свечано биле прочитане у задимљеној атмосфери кафане „Верона“ у улици Народног фронта, односно Краљице Наталије. Јер је код нас обичај да многе ствари врло често мењају и губе трајање. Живимо у телима вилиних коњица са памћењем једне просечне кокошке и врло често заборављамо ствари које су нам важне, и то зато што жудимо да нам се све деси одмах у тренутку. А ја сам управо кроз ове песме покушао да пронађем своју столицу у непрегледним амфитеатрима бесконачности,који постоје и кад наша себичност престане да нас прогања. Хтео сам да оставим траг за све оне којима је стало да га открију. А ако се тај траг одржи и након дугих година и буде доживљен онако како сам га ја доживео, то ће бити прави доказ да само идеали остају, а све друго нестаје без трага као пролазна појава. Ко зна, како ствари стоје, можда ће се неко лукративан досетити да на калемеганским зидинама подигне нови тржни центар или свемирску станицу? Можда ће сутра заувек нестати и моје клупе, дрвеће, река и све што ми је било драго у животу? Важно је само да искреност надживи све изливе „креативности“, да време надживи место, а људска душа остане једини траг који ни време неће избрисати.

Феђа Димовић

Будите први који ће написати рецензију “ТРАГ ЧОВЕКА”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.