Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

Приказ књиге поезије Ненада Шапоње

Приказ књиге поезије Ненада Шапоње „Изгледам, дакле нисам“ у дневном листу „Данас“ од 12. маја 2018.

Песме „слатке смрти“ Ненада Шапоње

После четири поеме и дуге паузе, Ненад Шапоња је трима следећим збиркама – “Слатка смрт” (2012), “Постоји ли додир твоје душе?” (2014) и “Изгледам, дакле нисам” (“Прометеј”, Нови Сад 2017) – оформио нову целину, овај пут лирску трилогију. Песме присутне у њој припадају најређој врсти, “филозофској” поезији у правом значењу те речи.

Иако је тешко дефинисати шта би права филозофска поезија могла бити, ако ње уопште има – а убеђен сам да то јесте случај – онда би она изгледала управо овако каква Шапоњина најновија јесте. И не само зато што се, почев од наслова којим се основна Декартова, вековима папагајски понављана, максима – срж његова филозофска учења – уздрмава, већ и зато што у њој мисао, додуше веома често, макар прикривено, са емоцијама здружена, господари. Декартово “мислим” преобратило се у “изгледам” (тиме је мишљење устумбано, претворено у нешто подложно сумњи и непрекидном проверавању), а његово “јесам” наглавце се преметнуло у “нисам” с тим што то нисам није тотална негација већ је доказ како и нијење јесте јествовање, како и ништавило постоји напоредо са самим бивствовањем, чак, и не ретко, у самом његовом срцу. Нема нас ако нас има, као да нам поручују нове Шапоњине песме. Читава његова збирка објава је тог немања које јесте једино наше имање.

У збирци је четири циклуса: “Проверавање присуства”, “Неумитност гравитације тела”, “Простор у коме живим” и “Отворено огледало”. Сваки од њих има по једанаест песама. Бројеви који су у игри (4, 11 и 44) имају и симболичко значење. Погледамо ли наслове песама, они творе “песме” (довољно је само интервенисати убацивањем интерпункцијских знакова), сваки циклус засебну. Збирка, дакле, има четири песме “вишка”. Оне су њена, скривена, лирска кичма. Догурали смо тако до четрдесет и осам песама. Сваки циклус је “нарастао” за по једну песму и доспео до већ магичне бројке дванаест. Двотачка је (п)остала, јер била је и раније, основни интерпункцијски знак којим се Ненад Шапоња у својим песмама служи. Које је њено значење / улога? С једне стране најављује “објашњење” онога што је пре ње било изречено, а с друге, првом исказу, као сасвим равноправан, произилазећи или супротстављен, други се прикључује.

Основно граматичко лице читаве збирке Све-лице је. Оно које у себи садржи ТИ (често је самообраћање лирског субјекта), али и ЈА и Он. Пуно је питања, понекад реторских. Влада рањива упитаност, она која боли. Читава збирка покушај је да се “улови” место на којем се увек “јесте”, али тако што се никад “није”, односно оно на којем се никад “није” јер се увек “јесте”. Ма колико изгледало да је у питању таутологија, о правој таутологији није реч. Заправо, Шапоња зна само за “увек-никад” и “никад-увек”, односно за “јесте-није” и “није-јесте”. Битно је, и једино могуће – “између”.

Основне речи-теме читаве збирке су: душа, самоћа, привид, замка. Могли бисмо и читаву антологију песничких слика (њу би с радошћу користио француски феноменолог Гастон Башлар) које се у Шапоњиној збирци налазе начинити. Сасвим предвидљиво, песник којем је свет ризомска творевина у коју се може продрети из сваке тачке пођеднако извесно, али у којој се не може задржати никако јер јесте тиме што није, јествује нијевањем, која нема своју средишњу тачку те “ова” остаје неминовно децентрирана, флуидна, клацкајућа, њихајућа, не може да пева о простору који би био стабилан и предвидљив. Некретање је овом песништву највеће кретање, увек се бива тамо где се није хтело бити, јер и не постоји “оно” место у којем би се могло бити, пошто је бити истовремено, ако не и више, заправо не-бити. Оно што важи за простор, једнако вреди и за време. Оно је тада-сада-некада.

Људски живот је “прича”, али ко је тај ко ту причу прича? Ко је писац који ту причу пише? Да ли је такво питање уопште могуће у свету који се обеспросторио и развременио? Има ли одговора који не би био истомахно праћен читавом серијом других могућих одговора од којих многи ни у каквом сагласју са ранијима не би били.

Шапоњина нова поезија препуна је покрета и погледа, покретних, незауставивих погледа који круже и урањају. Једнако и многобројних “радњи” (и мисаоних, највећма – мисаоних), читавог врвежа радњи, правог њиховог тумарања које “производи” привременост / несигурност / привидну неутемељеност (утемељеност је и сама неутемељеност у свету чије су се димензије онеобичиле, у којем су овладала друга сновна, сновно-мисаона правила). Ишчилела је “животна подлога” о којој је писао када је говорио о својим трагичним јунацима Мирослав Крлежа тврдећи како им је измакла или се везала за друге јунаке па је тако утекла контроли оних у језгру чијег живота се морала настанити.

У чувеном есеју из 1921. “Метафизички песници” Томас Стернс Елиот написао је: “ … изгледа да песници наше цивилизације, овакве каква је данас, морају бити тешки“ (Т. С. Елиот: “Изабрани текстови”, превела Милица Михаиловић, “Просвета”, Београд 1963). Ненад Шапоња је, несумњиво, “тежак” песник.

Пред нама је сушта граматика постојања. Она која “покреће” упитност постојања. Али, и нигдине. Непрекидно треба проверавати присутност. Не ушушкавати се у сигурност. Трепери, незауставива, сама/о огољена мисао. Тамо и овамо. Пламса двострукост. Дво-глед: из прошлог и будућег, из јесте и није, из живота и смрти… “Међусобност” (“Кроћење будућности: слика из даљине и туђине”). Мора се бити у не бити, не бити у бити. Гдеовати. Стално смо огледало, али тако што управо ми то огледало јесмо. Није(ва)ње јествовања. Пакленство постојања: ватра. Непрекидно нам душа измиче. Тело гравитација: и двојник сам ја, сам сам свој двојник, а двојника нема. Јанусовско: ја и не-ја, али нема лица и наличја. Дволичје је једино “лице”. Бива се и у злу; “да не померим размере опаког” (“Покажи где си био: и више те неће бити на том месту”). Живи скривеност постојања: не јавност, већ више сновност. Сања се да се јесте, а онда је потребно: ојавити сан. Морамо се / можемо се наћи тамо где нисмо. Пошто нас тамо највише има. Могуће – једино нас тамо (које је и овамо) и има.

 

Душан Стојковић, „Данас“, 12. мај 2018.

Клуб читалаца

После 27 година издавачког рада и две хиљаде и деветсто објављених наслова у готово 40 разноврсних едиција, одлучили смо да организујемо Клуб читалаца Прометеја. Велики избор књига за Вас, Вашу породицу и пријатеље, велика уштеда, једноставно учлањење и наручивање књига, бројне друге погодности и изненађења која Вас чекају у нашем Клубу читалаца, награда су нашим верним читаоцима и добри разлози да стекнемо и нове читаоце.