Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

„Поподне Писца“ Петера Хандкеа – Ципеле за беспуће

У намери да што боље разуме човеково слетања на Месец, редакција НИН-а преузела је пре пола века есеј Јана Кота Литература и тишина бескраја из италијанског листа Ринашита. Размишљајући какав ће значај, место и улогу играти књижевност у односу на нову стварност, на нове чињенице времена, с обзиром на то да је Месец тих дана постао ближи, „јер је Земља виђена извана, планета међу планетама“ – пољски књижевник поновио је Паскалову реченицу. „Вечна тишина бескрајних простора.“Посматрао је човека док отвара врата брода, „излази из свог бића и препушта се вечној тишини, ослобођен изнад земље.“

Читамо стари чланак, уз две књиге Петера Хандкеа, и трзамо се при сваком шуму. Главни јунак приповести Поподне писца (Прометеј; превод: Жарко Радаковић) ушнирава ципеле, „добре и за тротоар, и за покретне степенице, и за беспуће“, па излази из куће у децембарско, претпразнично поподне.

Јан Кот полази у потрагу за одоговором о новој улози литературе од Стендалове дефиниције по којој је роман огледало што шета улицом. Хандкеова приповест представља опис шетње једног Писца по периферији и центру; маршруту осетљивог човек који у себе увлачи природу и бива обазрив с људима. Фланерско откривање суштине стваралачког процеса, повлачење линије између самоће и писања; разматрање могућности пружања отпора. Покушај да се чула отворе према свету, а доживљаји и фасцинације, сакупљени успут, затворе у радну собу.

После рада на рукопису, превише је тишине. Благодет су бука машине за прање судова у кухињи, зујање бубња за центрифургирање у машини за прање веша, ларма с оближњег градилишта и главне саобраћајнице. „Под ђоновима ципела праскао је лед, веома фини шум…“ Ипак, мува у кући ометала га је више од парног набијача.

Роман Велики пад (Лагуна; превод: Жарко Радаковић) обухвата дан у животу старијег Глумца. Из предргађа метрополе, он креће ка центру да би му председник државе уручио велику награду. И ту се викса обућа: „Једини хоризонт беху ципеле на његовим ногама“. Пробија се кроз „бодљикаву жицу купина“, упија дивоту крајолика и поново се мучи с људима.

Звуци? Глумац на крају шуме среће човека одметнутог у дивљину, с навиком да виче после сваког гласа коме се није надао. На пиштање воза, на шуштање празне пластичне кесе у густишу, чак и на „најтајанствење шумове, из кућа далеко.“ Псовање ретко престаје, само на трен, „као када након изласка из биоскопа закратко завлада мир“.

Не знам колико се Петер Хандке разуме у нашу политику, али зато добро зна да цврчци престану да цврче уколико им се приближиш. Позадинска бука, саопштава приповедач, престаје, прелази у шум тишине.

У есеју Литература и тишина бескраја Јан Кот закључује да књижевност од својих почетака има две битне функције: разрађује митове и демистификује свет. Кратко иде кроз историју и објашњава како је у осамнаестом веку демистификована стара религија, или како су доцније Флобер и Балзак исто чинили са социјалним односима.

Армстронгов корак очигледно је натерао славног шекспиролога да се замисли шта даље. „Постоје нове функције књижевности, а међу њима – демистификовање језика… Литература постаје све више централна лабораторија – појам позајмљујем од Макса Жакоба – сензибилитета. И Пруст и Џојс и Кафка установили су ову велику и модерну лабораторију која је створила, готово сасвим унутар света у коме живимо, унутрашњи свет, а по мери овог унутрашњег света, наше снове, наш страх. Нашу наду. Књижевност је пре свега освајање свести. И тако се враћам Паскаловој реченци: `Вечна тишина бескрајних простора.` Литература је човек у овој вечној тишини, глас дат овој тишини, овог тренутка као и у будућности.“

Не можемо да одолимо и да не погледамо у библиографији од стотину књига шта је Петер Хандке објавио у години слетања на Месец. Колаж с необични насловом:Унутрашњи свет спољног света унутрашњег света.

Јунаци Поподнева писца и Великог пада, „пробуђени“ звоном на капели старачког дома или грмљавином, почињу да ходају. Постају Ходачи, Ослушкивачи, чини им се да иду за нечијим траговима, препреке им одређују стазу. И у једној и у другој прози помисле да потрче, али одустану.

Но, Котова космичка опаска о језику зауставља нас чим приповедач Великог пада закључи да је ходање заправо било – начин говорења, а Поподне писца почне сазнањем да је Писац већ годину дана живео у убеђењу да је заборавио језик.

Игра на ивци шуме, између периферије и центра, недоумице на раскршћу, погранична места – испитују границе језика. „Није ли било очигледно да су готово само тренуци писања могли да му на такав начин отворе границе места у коме је становао?“

Зато нас Глумац купује кораком. У младалачком добу, с оцем, лепио је плочице, и стекао навику да начини искорак уназад. Да нагло подигне поглед, пошто је дуго зурио у земљу, што ће касније, пред камерама, користити као штос.

Хандке се игра, закључује да су глумци увек под знаком питања док на филму играју спаваче, таман и убедљиво. Питамо се каквим гласом говори лик, идући кроз предео. Речи изговара на граници чујности, све више без тона, трудећи се да повећа напор и проговори, налик „умирућим у филмовима, пре свега у вестернима“.

Читалац је везан за изузетну слику околине, али преиспитивање остаје у оквирима унутрашњости. Самоћа, љубав, породица, старост, писање… С киселим осмехом, „како се то каже у детективским романима Рејмонда Чендлера“, излази у град. Види бескућнике, имигранте, претерса га полиција. Џепови су му увек пуни, и на јави и на великом платну: фластер, шрафови, кључ, шибице, упаљач, ножић с тестером, маказама, иглом, пинцетом. Перспектива је додатно оптерећена. У глави врти сценарио следећег филма, треба да тумачи обневиделог убицу. Видик се сужава…

Наравно, реч пад тера нас да се замислимо увек кад у роману наиђемо на јабуке, „рајску чистину“, „слутњу раја“; приликом Глумчевог уласка у богомољу. Над питањем: „Крај света?“ Или реченицом: „Неко унутрашње спасавање је он замишљао“.

Пре педесет лета, у чланку о спуштању на Месец и његовом утицају на литературу, Јан Кот примећује да свет све више тежи да постане спектакл, бесплатан спектакл, доступан сваке вечери. „Може се рећи да сада државници личе на глумце.“ Пита се на шта личи стварност виђена на екрану.

Средином шездесетих посматрао је туристе испред катедрале Нотр Дам у Паризу. Возила су се зауставила испред, а туристи узели фотоапарате да овековече тренутак. „А уопште нису сишли из аутобуса. Прозори ових возила имали су облик и димензије једног телевизијског екрана… Екран нас дели од праве стварности, стварности која може да се опипа.“

Поподне писца објављено је 1987, а Велики пад 2011. године. Читати књиге у исто време значи упоредити промене на улици, настале у међувремену. Рецимо, појавили су се бајкери. Шта би на такву стварност рекао Јан Кот? У пролазу, данашњи туристи не само да фотографишу катедралу, већ екран најпре окрену према себи. Њихова лица у крупном плану, у позадини оно што су дошли да виде.

Главни лик Великог пада прелази аутопут, пузи по шинама, гледа типа како је застао и фотографисао нешто мобилним телефоном. Мисли: „Зауставити се, то је нешто друго.“

Исти је зазор од људи, сад и пре две деценије. У позадини се чују сирене кола. Додир са спољашњошћу сусрет је с „новим светским театром“. Хандке призива и Клинт Иствуд и Таксисту Роберта Де Нира.

Зар нас није ухватио врхунац спектакла? Стварност „планете међу планетама“ сагледавамо малим искораком уназад. Као кад се лепе плочице, као кад се прави селфи.

Мића Вујичић
(НИН, 22. август 2019)

Упутство за слање рукописа

Како би процес слања и одабира рукописа био што бржи и једноставнији, молимо вас да се придржавате доле наведених правила:

  • Предлог рукописа шаље се искључиво путем мејла, на адресу dijana.t@prometej.co.rs
  • Предлог рукописа треба да садржи кратку биографију аутора са контакт подацима, синопсис дела, обим и садржај, као и објашњење због чега би дело требало да се нађе у продукцији ИК Прометеј.
    
Приликом слања предлога рукописа, није потребно да нам шаљете целокупно дело.
  • У року од 60 дана од приспећа предлога, бићете обавештени о даљој одлуци наших уредника, те уколико за тим буде било потребе, биће затражено да пошаљете целокупно дело на читање. У супротном, мејлом ће Вам бити упућен негативан одговор.
  • О коначној одлуци након фазе читања целокупног рукописа обавештавамо Вас у року од 60 дана, такође мејлом.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.