Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

О књизи „Парусија – гласови испод папрати”

пише: Зденко Самаржија

О ТЈЕРАЊУ У ЖИЦУ У ОНОМ РАТУ

Славица Гароња, Парусија, гласови испод папрати, Прометеј, Нови Сад 2019., 198. страница
(Парусија, за оне мање упућене у доктрине православља, помен је онима који одавно више нису на овоме свијету.)
Најбоље би било да се написано у овој књизи није догодило и да је цијели роман др. сц. Славице Гароње, српске фолклористице и награђиване књижевнице, плод ауторичине имагинације и врсног литерарног изричаја. Ауторица у првим поглављима романа описује конац 1941. и почетак 1942. године када је други вал усташкога насиља насрнуо на становнике села дуж папучког потока Брзаје до њеног ушћа у Орљаву, која са Псуња тече према Пожеги. Већина ликова из романа Парусија, гласови испод папрати, није видјела како воде њихове Орљаве утјечу у Саву. Нису били ни у Пакрацу, а само су ријетки – мушкарци – били у Воћину. Њени ликови нису имали потребе путовати ни посјећивати околне градове па ни у сајмене дане. Повјесничари су израчунали да се сеоско становништво Славоније до индустријскога доба цијелога живота кретало у кругу не већем од 30 километара. Но, како је конфигурација терена између Клисача и Равне горе – између којих је Брзаја издубила кањон – таква, нису се ни могли кретати „у кругу“ већ у двије елипсе: оној која из Каменске и околних села иде преко Звечева до Воћина те елипси која се протегнула из Каменске према Пожеги. Тако и ликови из недалеког села Крушева, који су били тако живи (пописала их је између 191. и 195. странице и уписала или када су умрли или када су задњи пута виђени те гдје су живјели и у каквом су, евентуалном сродству с Баком, која је одиста бака Славице Гароње; или су преживјели онај рат – јер ауторица онај рат зове оним ратом, а овај рат овим ратом), одлазе из села у шуму, цијепају дрва, брину о крмивима и тетоше марву. И, како пише ауторица, једноставним пословима и у суманутим временима стварају илузију свакодневице. А та илузија коштала је многе.
Ауторица пише на српском језичном стандарду, ликови Хрвати говоре хрватским језиком, ликови Срби дијалектом српскога језика каквим су говорили четрдесетих година прошлога стољећа па на истој страници пише да су неки отјерани неки отерани, а неки оћерани. Готово се осјети празнина у устима старијих ликова којима су натрули горњи зуби па се чини да имају говорну ману, но тко је тада бринуо о денталном здрављу. А ни изостанак менталнога здравља није се сматрао неким хендикепом јер су сеоске заједнице бринуле о свим члановима и налазиле им послове које могу обављати и тако се осјећали кориснима. И важнима у својим очима. Тако су неки носили надимке који одражавају њихов карактер – дефинирати неку особу у једној ријечи није успјело ни једном знанственику ни филозофу; сеоски мудраци су непогрешиви у давању надимака. И неријетко се ни Бака не сјећа имена неког сусељана, али цијели његов карактер (и живот) садржан је у једној јединој ријечи – надимку. Тај склад Папука, природе на Папуку и људске врсте у папучким селима пореметио је долазак усташа и недобронамјерне власти. Но, првих тједана нитко није на нове властодршце ни обраћао пажњу јер која је власт била добронамјерна према становницима села подно Папука. И нитко се, осим комуниста, није припремио за рат. А онда је услиједио погром, протјеривање Рома и Жидова те Срба, којег Славица Гароња описује у изврсном роману Повратак у Аркадију – за којег је добила награду Печат времена – и на који се наслања роман Парусија, гласови испод папрати, који ће тек побрати награде.

Но, највећу награду овај роман је већ добио: описао је зимски удар усташке власти, односно патњу немоћних становника села подно Папука и њихово тјерање/терање/ћерање у жицу у Пожегу. Ауторица као да данас слуша своју давно умрлу Баку и биљежи њене импресије о ужасу око православнога Божића 1942. године. Бака јој ниже судбину својих рођака, познаника и пријатеља, а Славица Гароња, преакадемизирана и каузално форматирана, приче понегдје и понекад ставља у контекст који Бака није из своје неграматичке, готово аналфабетске, перспективе ни могла уложити. А њој данашња перспектива није ни била потребна. Бака је средишњи лик романа и главни наратор догађаја и не описује организацију отпора насилницима већ фактографски наводи палеж, клање и бијег у неприступачне дијелове Папука. Ми повјесничари смо реакцију прогоњених и њихов живот у шуми, бригу о женама и дјеци – те испрва спорадичне а убрзо и суставне нападе на органе власти и борбе с јединицама које је власт слала на шумњаке, оне који су се одметнули у шуму – назвали антифашизмом, а устанком прве пуцњеве према усташама. Убрзо је простор шумњака постајао већи, а насиља рјеђа јер се ни усташама ни нацистима није милило улазити у кањон Брзаје, коју су назвали Мала Москва. Наиме, славонски комунисти су и на сјеверној и западној и јужној страни Папука организирали војне јединице, мајсторске радионице за поправљање и израду оружја, мануфактуре за производњу коже и сукна, отворили школе, творнице лијекова и болнице. Данас те просторе зовемо слободни териториј. На Папуку недалеко Звечева, спомиње Славица Гароња, излазио је Глас Славоније, прве славонске антифашистичке новине. И те су новине имале споменик. А многи споменици из оног рата нестали су у овом рату. Бакине приче Славица Гароња – понегдје и понекад како је већ речено – поткрепљује документима и чини роман правом посластицом за повјесничаре који истражују Други свјетски рат у Славонији. И правом жгаравицом сувременим ревизионистима који умивају Независну Државу Хрватску и усташки покрет, како то у Предговору наводи Винко Тадић, славонски повјесничар у успону.
Колико Славица Гароња изврсно познаје актуалну друштвену климу Славоније свједочи латинично и ћирилично издање романа Парусија, гласови испод папрати, који се разликују само у Предговору. Садржано у једној ријечи: изврсно.
Др. сц. Славица Гароња (1957) живи и ствара у Београду, а свеучилишни је професор на Филолошко- уметничком факултету у Крагујевцу. Објавила је монографије о народној поезији Срба из околице Пакраца и Пожеге, Срба из Лике и Кордуна те етнографске слике Војне крајине. Истражује и пише о родној идеологији, а запажени су јој романи у којима проблематизира живот и егзодус Срба из Славоније. Пише и пјесме.

текст преузет са сајта: https://www.sabh.hr/

Линк до оригиналног текста: https://www.sabh.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=1921:knjiga&catid=5:novosti&Itemid=14

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.