Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

Југослав Влаховић – интервју за Новосадски репортер

ОГОЉУЈЕМ АКТЕРЕ НА ПОЛИТИЧКОЈ СЦЕНИ, АЛИ НИСАМ ДИРЕКТАН КАО ПЕТРИЧИЋ И КОРАКС, MOJE КАРИКАТУРЕ СУ ИПАК СУПТИЛНИЈЕ И ОПШТИЈЕ, КАЖЕ У ИНТЕРВЈУУ ЈУГОСЛАВ ВЛАХОВИЋ ЗА НОВОСАДСКИ РЕПОРТЕР

Аутор: Зоран Сурла
Лето љубави, хипи покрет, психоделија, Вудсток, Ленон враћа титулу сера британској краљици, студентски немири у Паризу и Београду, представа Косе на Бродвеју и Атељу 212… Скот Мекензи позивао је условно:

Ако долазиш у Сан Франциско

Обавезно понеси цвеће у коси.

Млади Американци стављали су га и у цеви намргођених полицајаца и гледали како им другови одлазе преко океана да убијају Вијетнамце, млади Чеси заустављали су њиме совјетске тенкове. Млади Миња Субота на Сави протесно је певао „Хомо, хомини”, док се чинило да иза њега горе воде Конга и Меконга.
Чак и релативно неупућени лако би на квизу одговорили да се ради о крају шездесетих година прошлог века, када су се први пут у историји човечанства нешто питали млади. Ипак, не за дуго. Како је Илустровала карикатура уз недељни прилог „Вишеспратна Америка” Ђуке Јулијуса у Политици, хипици из Сохоа ’68 брзо су одбацили шарену одећу и скратили косу, завршили факултете и ’74 постали јапијевци у оделима и краватама на Вол стриту. Тај пут револуција није уништила децу, него су она сама појела своје идеје. Не баш сва, остали су још понеки у излизаним звонцарама и патетичим фронцлама до рамена у време панка и новог таласа, али подругљиво названи  шездесетосмаши у тешкој  мањини животарили су занесено, као Белопољански у „Тајванској канасти”  Горана Марковића.
Они који су могли да схвате суштину љубави и мира и да их неосетно шаљу јавности и поред монолитних партијских ставова, постали су дисиденти званичног мишљења са сублимисаним порукама ван домашаја власти. Дани са краја шездесетих, боље рећи дух тог времена, никад нису напустили нашег чувеног  карикатуристу и илустратора Југослава Влаховића, чија је изложба „Flower power” постављена у холу Новосадског позоришта.
Први утисак изложбе јесте – веома осмишљено шаренило. Како је настао?
–  И цвеће и деца цвећа су ми стална инспирација, иако ова изложба и књига нису настали поводом јубилеја Косе. Изложба Flower Power је једна од мојих најуспелијих досад, а књига која је прати је исто тако важна ако не и важнија јер штампана ствар остаје да траје. Како волим да кажем, цвеће је за један дан а књига заувек.
Поднаслов књиге Flower Power је Цртачка антиратна пост-хипи утопија?
– Да, замишљена је и као култура сећања на Косу 1969. у Атељеу 212. наоко шарену и веселу представу, али коју смо спремали пуних осам месеци. Играо сам четири године, а онда су ме отпустили, видите зашто (показује на ћелу, у шали). Занимљиво је да се Коса обнавља сваких десет година, играла се и у Сава центру, Милош Форман је снимио истоимени филм. Зато ме је јако обрадовало кад сам сазнао да је постављена и у Новом Саду у Позоришту младих. Драго ми је што нове генерације могу да се упознају са временима кад су им деде и баке биле младе.
Формирали сте се тих шездесетих година, у време деце цвећа и хипипокрета, али и наших шездесетосмаша. Да ли то све било замишљено да траје или је само једнократко искориштено?
– Покрет се полако топио, зато што су се повлачили предводници, као што су у светским размерама били Данијел Кон Бендит и Руди Дучке. Одустајали су од основних идеја, па су следбеници остајали поколебани. Племе је губило поглавице, речено речником тих година. Међутим, није све замрло, начини размишљања раширио се по свету и код нас поготово. У култури више ништа није остало исто, док су политичке промене, на које се у почетку можда највише играло, временом су еволуирале у оно што је названо покрет зелених. Последица је била и то што су политичари почели да ослушкују па и уважавају мишљење младих, док их је данас баш брига за то. Још увек су осамдесетих и деведесетих година прошлог столећа постојале хипи комуне у САД са преко сто хиљада становника.
Како је Броз гледао на студентске немире ’68?
– Вешто смирио Козарачким колом и обећањима, али још дуго сте могли видети момке дуге косе и браде у вијетнамкама који су тиме одударали од типичних социјалистичких омладинаца.
Али, гледао је и Косу?
Играли смо је на његовом рођендану у Дому омладине 1969. године. Заправо само неке певачке делове, са нама је био и млади Воја Брајовић. После наступа глумица Љиљана Гвоздић упитала је Титову супругу како јој се допало? – А, гледали смо већ ми то у Африци, одговорила је Јованка озбиљно.
Како су влада и већинска Америка односили према хипицима?
– Сматрали су их нерадницима, наркоманима а полиција их је у десет увече терала из њујоршког Централ парка… Једном су се аутори „Косе” Рагни и Радо тамо затекли, баш кад је почела интервенција. Међутим, племе се скинуло до гола а збуњени службеници су отишли необављеног посла. Та сцена после је ушла у представу Коса, иако у почетку није било тако предвиђено. Голотиња је и данас део бунта, виђамо је и на спортским игралиштима повремено, део је политичког наступа чак и у Русији (Пуси рајот), иако је путем интернета доступнија него икад.
Кажу да је то било неко сасвим друго време?
– Кроз Европу и Америку путовало се ауто-стопом без страха, цео Њујорк био је обучен у андерграунф или субверзивне мајице а полиција их је јурила по парковима и улицама и скидала. Продавала се књига са насловом „Укради ову књигу”, такође субверзивна јер је била водич како да преживите у великом граду, шта све можете бесплатно да користите, како да направите своју радио станицу, дакле како да се супротставите систему.
И сами сте носили косу до рамена, у првој београдској Коси скидали сте се на свени до гола.
– Пре пола века мислили смо да ћемо музиком променити свет као бејби бум генерација која је израсла после Другог светског рата. Аутори Косе гледали су нашу верзију у Београду, похвалили су је. Била је са више импровизација па стога и природнија, док је бродвејска рађена у дтрогом позоришном маниру мјузикла.
Али, наступили сте и на Бродвеју?
– У Њујорку сам 1971. отишао у Балтимор театар где се играла Коса, упознао нашег човека, родом са Јадрана, који је емигрирао са родитељима у Америку у време тршћанске кризе, а који је радио као помоћник продуцента Косе. Омогућио ми је да у играчкој стробоскопској сцени протрчим и кроз представу бродвејске Косе. Тако да сам вероватно једини човек који је у њој наступао са обе стране океана.
Како данас гледате на време од пре пола века?
– И даље је тај пламичак протеста у мени, у осмој деценији живота више се не скидам, али огољујем актере на политичкој сцени. При том нисам директан као Петричић и Коракс, моје карикатуре су ипак суптилније и општије. Жели да креативношћу, духовитошћу и ведрином гледам на свет око себе. Хумор је добар посао за моје године и пензионерске дане. И даље смо, без обзира на дуг стаж, најбољи у овој области иако конкуренција није слаба.
Има ли карикатура будућност?
– Док сам био професор на београдској Академији примењених уметности утицао сам на младе да се баве карикатуром али тоје сад мало теже јер владају други медији. Карикатура и цртеж су ипак првенствено за штампу, мада се сад лако преносе и на интернет. Међутим, питање је и колико ће се карикатуристи плаћати јер од нечег треба живети, али се надам да ова лепа и човеку корисна уметност неће нестати.

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.