Медији о књизи

Претплата

Из штампе је изашло IV коло Едиције СРБИЈА 1914-1918

С поносом Вас обавештавамо да смо објавили четврто коло ЕДИЦИЈE СРБИЈЕ 1914-1918. у сарадњи са Радио-телевизијом Србије, што заједно са првим, другим и трећим колом, као и са насловима ван ових кола, чини око 50 наслова. Сви ови наслови осветљавају догађаје од пре 100 година, а у питању су до сада прећуткиване теме, заборављени догађаји и жртве, документовани непознатим фотографијама, виђени очима како домаћих, тако и страних аутора.

Опширније...

Интервју: Бојан Јовановић за Политику

У сусрет представљању књиге песама Бојана Јовановића, Политика је објавила интервју са овим нашим песником. Разговор преносимо у целости, а ОВДЕ можете видети и оригинални текст.

Издавачка кућа „Прометеј” из Новог Сада, објавила је књигу изабраних и нових песама Бојана Јовановића (1950), под насловом: „Поновна рођења”. Јовановић је завршио студије етнологије на Филозофском факултету у Београду. Аутор је десетак збирки песама, више стручних књига из антропологије и око четрдесет алтернативних филмова.

У којој мери етнолог у вама помаже песнику?

За песника није важно научно, већ животно искуство и способност да га креативно уобличи. Научници који дођу до најдубљих спознаја, увиђају оно што и највећи песници: постојање неисказиве метафизичке суштине света. Зато је свако стручно знање битно за песника само као његово непосредно, проживљено искуство које постаје чинилац његовог стварања. У том смислу су и моја етнолошка сазнања један од елемената у грађењу песничког света. Уочавајући да свако манифестовање знања из области духовне културе, религије, митологије и фолклора снижава вредност и убедљивост песничког текста, полазим од њиховог подразумевања и настојим да их прикријем и пригушим. Зато, док песник говори, етнолог мора да ћути.

Како у песмама спајате митско и савремено?

Мит се изражава језиком, али и језик поседује митски потенцијал који се активира и до посебног изражаја долази у поезији. Премда су садржаји појединих традиционалних митова имали и песничку форму, свака песма је својеврстан мит. Песнички говор о савремености подразумева митску конотацију, али за разлику од традиционалних митова чија се духовна реалност заснивала на веровању у њихове садржаје, митско у поезији постаје и читалачко искуство зависно од своје литерарне, односно песничке убедљивости. Уколико је оно уверљиво до фасцинације написаним речима, онда и добија значење сакралног места националне и светске књижевности коме се читаоци стално враћају. Препознајемо, дакле, у митском поезије ону вечиту, свежу духовну енергију која нас обнавља.  Долазак на свет је само прилика да сами створимо себе у дугом процесу чији је сваки битан сегмент, у ствари, наше поновно рођење.

Понекад одлазите у далеку прошлост, откривате светлост старију од Сунца. У којој мери та искуства из давнине могу да користе савременом човеку?

Та искуства су корисна у мери у којој му осветљавају животни пут и разређују таму његове сенке. За разлику, дакле, од овоземаљске, постоји и духовна, преображавајућа светлост непосредно доступна посвећеницима који је доживљавају у мистичком искуству. Физички се рађамо са датим духовним потенцијалом који можемо потврдити, увећати или поништити. На то нас упозоравају и вишезначне поруке архетипова нашег колективно несвесног указујући на потребу да будемо обазриви у њиховом тумачењу. Познато је да живот зависи од Сунца и да се одређеном техником гледања у њега може задовољити потреба за енергијом и тако превазићи потреба за храном. Међутим, уколико без знања те технике, широм отворених очију, почнемо да гледамо у највећи извор светлости неминовно ћемо ослепети. Када народ у вођи види свој спас, онда некритичко гледање у њега као у овоземаљско божанство има исте трауматичне последице.

У песми „Име душе” питате се: „Да ли си ти моје или ја твоје скровиште”. Има ли одговора?

Наведени стих варира познату дилему да ли је душа у нама или смо ми у души. Тако у ствари започиње сваки разговор између нас и представе коју имамо о себи. Преиспитивање не доводи до једнозначног закључка, јер се тај дијалог као суштински процес наше индивидуације увек наставља упитношћу сваког одговора до којег долазимо. Зато тај процес може да има само привремени епилог, јер траје суштински до краја нашег живота. Но, смисао тог дијалога је, у ствари, у тражењу спаса симболизованог скровиштем у душевној моћи памћења. С обзиром на то да је заборав само дубља форма меморисања, што потврђује језик којим говоримо, њиме наше кућиште постаје сигурније а могућност спаса извеснија.

Кроз ваше песме провлачи се меланхолија. Да ли је то ваш став према животу?

Уколико је, као што се каже, живот озбиљна појава, онда и однос према њему тражи од нас вансеријску сериозност. Разликујући меланхолију као тешко депресивно стање и меланхоличност као повремено осећање безразложне туге, неминовно је да унутрашње црно сунце јаче сенчи песников свет као израз његових преосетљивих душевних нити које затрепере и пред сенкама у тами. Будући да су наша осећања променљива, између тих и оних супротних трептаја постоји неминовна равнотежа. Нама владају радост и туга као комплементарна осећања која нас увек опомињу на постојање супротног, као неопходне другости, без које не можемо градити свој свет. Равнотежа супротности је претпоставка животног постојања, па зато док поражени очајавају, неумерено победничко весеље неизбежно и неосетно прелази у тугу.

У песми „Путокази” говорите о „крововима распакованих кућа”. Ових дана, сведоци смо велике сеобе народа. Чини се да је ово једна од највећих сеоба савременог доба?

Непрекидни таласи избеглица који и преко Балкана и наше земље стижу до Европе узроковани су великим цивилизацијским бродоломом који је због својих егоистичких интереса изазвао Запад рушењем економски стабилних и просперитетних држава Ирака, Сирије и Либије. Ова велика миграција неминовно подсећа на трагичне догађаје из српске историје коју обележавају сеобе. Због тог искуства и изражавамо највише емпатија, несебично помажући несрећне избеглице. Западу се ови немили догађаји враћају као бумеранг пред којим већ показује своје право лице. Несумњиво да је најављени крај историје био само завршетак једног њеног поглавља, јер су ратови као њени покретачи остали иста средства за остварење националних интереса моћних држава.

Шта то говори о нашој цивилизацији?

Првенствено о њеној крхкости, рањивости и нестабилности које увећавају нашу забринутост за њен опстанак. Што је та цивилизација технолошки савршенија, све се више удаљава од базичних културних вредности. Њене противречности које у духу прокламованих хуманистичких начела захтевају другачија решења, разрешавају се архаичним оружаним сукобима. У тој цивилизацији, рат је посао, као и сваки други, да би се остварио профит и економски просперитет. Медијске обмане су битан чинилац стратегије изазивања сукоба, а у очекивану добит урачуната је и патња других која се успешно прикрива лицемерјем и потискује индустријом забаве.

Зоран Радисављевић

Клуб читалаца

После 27 година издавачког рада и две хиљаде и деветсто објављених наслова у готово 40 разноврсних едиција, одлучили смо да организујемо Клуб читалаца Прометеја. Велики избор књига за Вас, Вашу породицу и пријатеље, велика уштеда, једноставно учлањење и наручивање књига, бројне друге погодности и изненађења која Вас чекају у нашем Клубу читалаца, награда су нашим верним читаоцима и добри разлози да стекнемо и нове читаоце.