Moja korpa (0)
  • Nema proizvoda u korpi.

Mediji o knjizi

Ducine „Gernike“

Malo ljudi će primetiti (mada, kome je danas do primećivanja takvih stvari koje život znače) da je čuvena „Gernika“ Pabla Pikasa jedna savršeno upakovana vest.

Veliki je umetnik potezima kičice naslikao grandiozan faktografski izveštaj o onome što je nemačka vojska uradila malom baskijskom selu jednog aprila pre nekih osamdesetak godina.

Iz slike vrišti istina. Znalci teoretišu kako je maestro manjkom boja svesno išao na to da istakne i dočara užas. Iz rama pršte zlo i očaj. Ničeg suvišnog nema. Mašta velikog Pabla Pikasa ogolila je stvarnost.

Nemački oficir u poseti Pikasu u Parizu šetka po ateljeu, od slike do slike, zagleda, cokće, izoštrava, sve dok ga noge ne dovedu ispred „Gernike“. Dugo gleda, pomera se u malo ulevo, malo udesno, pa korak, dva unazad, onda se na petama gotovo otkotrlja do Pabla i ovlaš ga dodirne po ruci:

„Ovo ste vi napravili“, pokazuje prstom u „Gerniku“?

„Ne, nisam ja, to ste vi napravili“, ladno odvraća Pikaso, okrene se na peti i odlazi da mašta.

Novinari, nažalost, odavno nisu umetničke duše. Oni i nemaju pravo da maštaju, to prosto nije u domenu njihovog posla. Novinarstvo prestaje tamo gde počinje umetnička kreacija. Lepa reč je podlegla pritisku faktografije: nema iscrtavanja i docrtavanja, nema boja i nijansi i nema sugerisanja istina.

Ostalo je nešto, međutim, što i dalje spaja umetnost i novinarstvo: to je domen univerzalnih istina.

Godinama već Duško Bogdanović radi jedan posao koji bismo iz ove proklete žurnalističke destinacije mogli dislocirati negde u međuprostor, tu gomilu nedefinisanih čestica, taj vakuum koji sasvim sigurno postoji na razmeđi novinarstva i umetničke kreacije: koketira sa faktima, bojama i docrtavanjem, igra se lepim rečima i nijansama, a onda ogoli stvarnost:

„Ne, nisam ja, to ste vi napravili“, ladno odvraća, okrene se na peti i odlazi da mašta.

A nas ostavi tako neme, s njegovom „Gernikom“, sa „Gernikama“, pardon, ili „gernikama“, sa raznim nekim naslovima koje nam Duca na godinu-dve, kako kad, umesto u ramovima servira – u koricama kakve knjige.

To su ta čuvena Ducina svedočanstva o vremenu, lepo upakovan presek činjenica, memorijal našeg postojanja, zapisi o našem licemerju, zavidljivosti, gluposti, lenjosti, podrugljivosti, inferiornosti, bahatosti, sebičnosti, surovosti, pohlepi, arogantnosti, nepismenosti, nemoralnosti, toksičnosti, dobro, ponekad, u daleko manjem obimu i – kreativnosti, ambicioznosti, odvažnosti, samopouzdanju ili upornosti.

„To ste vi napravili“, pljusne nam Duca u lice ono što je opazio i precizno detektovao.

Upravo to njegovo neumoljivo fotografsko opažanje prepreka je zaboravu, a njegove knjige alati pamćenja koji ne daju da se sećanje s nama poigrava.

To su te Ducine, a naše interne „gernike“, koje nam svedoče da sadašnjost ne sadrži ništa lepše od prošlosti i tako lako i naopako predvidive budućnosti.

„To ste vi napravili“, poručuje nam Duško Bogdanović, tipičan predstavnik one skepse koja je novinarstvu dala kritičko dostojanstvo.

(Pogovor za knjigu „Ljudi od vode“ Duška Bogdanovića)

P. S. Ovaj tekst pisan je dva meseca pre promocije knjige koju je novosadski „Prometej“ upriličio prošle nedelje u Vukovoj zadužbini u Beogradu. O knjizi i autoru divno su govorili Milojko Pantić, Ivan Mrđen, Ratko Božović, Zoran Kolundžija i legendarni Radovan Popović:

„Ovo je knjiga o mesijanstvu jednog istinskog profesionalca, strasnika svog poziva, koji gleda ovaj naš život, ovaj svet oko nas onako kako ga predstavljaju mediji“, rekao je Popović o „zbirci“ i autoru, koji je najavio da neće više koričiti svoje osvrte na posvemašnja opasna gluparanja u medijima.

„Udžbenik poštenog novinarstva“, glasio je naslov osvrta lista Danas na promociju ove knjige.

I sve se ovo dešava u nedelji kad je novinarstvo u Srbiji po ko zna koji put bilo na kolenima: izveštavajući o Vučićevom „kosovskom boju“ u Skupštini Srbiji ili iz njegovog kabineta; forsirajući zlonaopake naslovne strane posvećene krizi na Kosovu; dokazujući na delu da se može biti gori od Informera (Alo) ili Pinka (Prva TV).

Svojevremeno smo, u pokojnom Statusu, odajući počast prljavom novinarstvu, deset godina u nizu birali „Bruku profesije“. I bili izloženi javnom verbalnom kamenovanju mnogih kojima je ono čime su se kolege brukale „juče“ – daleka istorija; „prekjuče“ – muzejski eksponat, a „nakjuče“ – zapušteni muzej bez prozora i svetlosti sadašnjosti!

Za mene ta prošlost brukanja, međutim, nije neka varošica u zabiti i gustoj šumi, gde voz ne staje već samo produži dalje, a svako ko hoće da se uveri u postojanje te varošice negde pozadi, mora da iskoči iz voza i vrati se natrag, po pragovima koje je pojelo vreme.

Sad kad je Duca digao ruke od markiranja onih koji od profesije prave septičku jamu, nekako osećam obavezu da nastavim davnu aktivnost iz Statusa i povedem računa o profesionalnim patuljcima i patrljcima ovosrbijanske novinarske kaste koja, uništavajući i brukajući profesiju, štiti narod od istine.

Čitaćemo se, još!

Slaviša Lekić

 

Tekst objavljen u listu Danas, 3. Juna 2019. godine.

Vest u originalu pročitajte ovde.

Uputstvo za slanje rukopisa

Kako bi proces slanja i odabira rukopisa bio što brži i jednostavniji, molimo vas da se pridržavate dole navedenih pravila:

  • Predlog rukopisa šalje se isključivo putem mejla, na adresu dijana.t@prometej.co.rs
  • Predlog rukopisa treba da sadrži kratku biografiju autora sa kontakt podacima, sinopsis dela, obim i sadržaj, kao i objašnjenje zbog čega bi delo trebalo da se nađe u produkciji IK Prometej.
    
Prilikom slanja predloga rukopisa, nije potrebno da nam šaljete celokupno delo.
  • U roku od 60 dana od prispeća predloga, bićete obavešteni o daljoj odluci naših urednika, te ukoliko za tim bude bilo potrebe, biće zatraženo da pošaljete celokupno delo na čitanje. U suprotnom, mejlom će Vam biti upućen negativan odgovor.
  • O konačnoj odluci nakon faze čitanja celokupnog rukopisa obaveštavamo Vas u roku od 60 dana, takođe mejlom.