Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

Дуцине „Гернике“

Мало људи ће приметити (мада, коме је данас до примећивања таквих ствари које живот значе) да је чувена „Герника“ Пабла Пикаса једна савршено упакована вест.

Велики је уметник потезима кичице насликао грандиозан фактографски извештај о ономе што је немачка војска урадила малом баскијском селу једног априла пре неких осамдесетак година.

Из слике вришти истина. Зналци теоретишу како је маестро мањком боја свесно ишао на то да истакне и дочара ужас. Из рама прште зло и очај. Ничег сувишног нема. Машта великог Пабла Пикаса оголила је стварност.

Немачки официр у посети Пикасу у Паризу шетка по атељеу, од слике до слике, загледа, цокће, изоштрава, све док га ноге не доведу испред „Гернике“. Дуго гледа, помера се у мало улево, мало удесно, па корак, два уназад, онда се на петама готово откотрља до Пабла и овлаш га додирне по руци:

„Ово сте ви направили“, показује прстом у „Гернику“?

„Не, нисам ја, то сте ви направили“, ладно одвраћа Пикасо, окрене се на пети и одлази да машта.

Новинари, нажалост, одавно нису уметничке душе. Они и немају право да маштају, то просто није у домену њиховог посла. Новинарство престаје тамо где почиње уметничка креација. Лепа реч је подлегла притиску фактографије: нема исцртавања и доцртавања, нема боја и нијанси и нема сугерисања истина.

Остало је нешто, међутим, што и даље спаја уметност и новинарство: то је домен универзалних истина.

Годинама већ Душко Богдановић ради један посао који бисмо из ове проклете журналистичке дестинације могли дислоцирати негде у међупростор, ту гомилу недефинисаних честица, тај вакуум који сасвим сигурно постоји на размеђи новинарства и уметничке креације: кокетира са фактима, бојама и доцртавањем, игра се лепим речима и нијансама, а онда оголи стварност:

„Не, нисам ја, то сте ви направили“, ладно одвраћа, окрене се на пети и одлази да машта.

А нас остави тако неме, с његовом „Герником“, са „Герникама“, пардон, или „герникама“, са разним неким насловима које нам Дуца на годину-две, како кад, уместо у рамовима сервира – у корицама какве књиге.

То су та чувена Дуцина сведочанства о времену, лепо упакован пресек чињеница, меморијал нашег постојања, записи о нашем лицемерју, завидљивости, глупости, лењости, подругљивости, инфериорности, бахатости, себичности, суровости, похлепи, арогантности, неписмености, неморалности, токсичности, добро, понекад, у далеко мањем обиму и – креативности, амбициозности, одважности, самопоуздању или упорности.

„То сте ви направили“, пљусне нам Дуца у лице оно што је опазио и прецизно детектовао.

Управо то његово неумољиво фотографско опажање препрека је забораву, а његове књиге алати памћења који не дају да се сећање с нама поиграва.

То су те Дуцине, а наше интерне „гернике“, које нам сведоче да садашњост не садржи ништа лепше од прошлости и тако лако и наопако предвидиве будућности.

„То сте ви направили“, поручује нам Душко Богдановић, типичан представник оне скепсе која је новинарству дала критичко достојанство.

(Поговор за књигу „Људи од воде“ Душка Богдановића)

П. С. Овај текст писан је два месеца пре промоције књиге коју је новосадски „Прометеј“ уприличио прошле недеље у Вуковој задужбини у Београду. О књизи и аутору дивно су говорили Милојко Пантић, Иван Мрђен, Ратко Божовић, Зоран Колунџија и легендарни Радован Поповић:

„Ово је књига о месијанству једног истинског професионалца, страсника свог позива, који гледа овај наш живот, овај свет око нас онако како га представљају медији“, рекао је Поповић о „збирци“ и аутору, који је најавио да неће више коричити своје осврте на посвемашња опасна глупарања у медијима.

„Уџбеник поштеног новинарства“, гласио је наслов осврта листа Данас на промоцију ове књиге.

И све се ово дешава у недељи кад је новинарство у Србији по ко зна који пут било на коленима: извештавајући о Вучићевом „косовском боју“ у Скупштини Србији или из његовог кабинета; форсирајући злонаопаке насловне стране посвећене кризи на Косову; доказујући на делу да се може бити гори од Информера (Ало) или Пинка (Прва ТВ).

Својевремено смо, у покојном Статусу, одајући почаст прљавом новинарству, десет година у низу бирали „Бруку професије“. И били изложени јавном вербалном каменовању многих којима је оно чиме су се колеге брукале „јуче“ – далека историја; „прекјуче“ – музејски експонат, а „накјуче“ – запуштени музеј без прозора и светлости садашњости!

За мене та прошлост брукања, међутим, није нека варошица у забити и густој шуми, где воз не стаје већ само продужи даље, а свако ко хоће да се увери у постојање те варошице негде позади, мора да искочи из воза и врати се натраг, по праговима које је појело време.

Сад кад је Дуца дигао руке од маркирања оних који од професије праве септичку јаму, некако осећам обавезу да наставим давну активност из Статуса и поведем рачуна о професионалним патуљцима и патрљцима овосрбијанске новинарске касте која, уништавајући и брукајући професију, штити народ од истине.

Читаћемо се, још!

Славиша Лекић

 

Текст објављен у листу Данас, 3. Јуна 2019. године.

Вест у оригиналу прочитајте овде.

Упутство за слање рукописа

Како би процес слања и одабира рукописа био што бржи и једноставнији, молимо вас да се придржавате доле наведених правила:

  • Предлог рукописа шаље се искључиво путем мејла, на адресу dijana.t@prometej.co.rs
  • Предлог рукописа треба да садржи кратку биографију аутора са контакт подацима, синопсис дела, обим и садржај, као и објашњење због чега би дело требало да се нађе у продукцији ИК Прометеј.
    Приликом слања предлога рукописа, није потребно да нам шаљете целокупно дело.
  • У року од 90 дана од приспећа предлога, бићете обавештени о даљој одлуци наших уредника, те уколико за тим буде било потребе, биће затражено да пошаљете целокупно дело на читање. У супротном, мејлом ће Вам бити упућен негативан одговор.
  • О коначној одлуци након фазе читања целокупног рукописа обавештавамо Вас у року од 90 дана, такође мејлом.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.