Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

ЗНАЧАЈАН ЗАПИС

Већ након почетних страница књиге, упитног наслова, Иванке Радмановић Где је моја кућа (Прометеј, Нови Сад 2016), пошто сте на полеђини прочитали коментар Матије Бећковића изузетно повољног тона, речи посвећења родитељима и кћери, и напосве цитат-водиљу Сеи Шонагона из Записа пред сан, схватите да ћете, читајући, присуствовати путовању кроз таласаве животне воде, неретко немирне, посебно ако сте имали прилику да се сусретнете са пређашњим ауторкиним списатељским делом које је наишло на добар одјек како код критичара, који су га сем похвала и конкретно наградили, тако и у широј јавности заинтересованој за новине у темама, изразу… Пред читаоцем је бескрај јер и кад заклопи корице остаће да машта, да се враћа, да мисли унапред, да се грчи унутар љуштуре свога бића, да искаче ван планете рођења, да ћути, да плаче, да промишља…

Спадам у оне који цене слово затечено унутар нежних, снежно белих, клизавих листова. И у окружењу, оном најближем, знам поклонике. Ту има и упозорења, и недоумица до усијања и могућности излаза. У недоглед. Саплићу се живи о мртве. Жбун свачега, моћи и немоћи: лепоте, забринутости, уплашености, празнине, црвеног облака прашине за нама, понора, безнађа и пакла. Питања се намећу и ван ауторкиних личних. У поигравању речима небо је: блиставо плаво, гримизно, тамноплаво, божанско, ведро, тмурно, с плавом чељусти, блештаво, благо и свеобухватно, сунце: виси, као да чека, младо, крваво, бесомучно, заслепљујуће, немилосрдно и укршених зрака, месец: променљивог лика, мрачан и слеп, провидан и обешен, ваздух: бистри, мирише јасмином, облак: кишом бременит, пут: главни, сури, каменит и бесповратан, јутро: тек никло, сунчано, бистро и врело, сумрак: прозрачни, дан: врео, мирише на липе и свеже испечен хлеб, ноћ: бескрајна, незвездана, блага и претиха, мрак: сопствени, море: чисте површине, непрекидно, непрегледно, таласи: чипкани и хаотични, река: моћна, ужурбана, незаустављива, пуна легенди, риба, алги, прошлих живота и неразумљивих магија, (…) снажна, проткана галебовима и лађама, плавилом неба, светлуцањима сумрака, (…) носи огрлице ланчаних мостова по себи, вода: надолазећа, пљусковита, отрована, уљано црна, усталасала и плитка, тло: нас је издало, очи: модрог неба, суве од суза, црне од страха, нежељене, затворене,отворене али и пуне гађења, ноге: полуопружене, леђа: усправна, лица и душе: окрвављени, срце: у комаде разлетело, сакато, душа: немирна, у небо винута, босонога, погледи: они у којима влада океан, руке: танке, ненавикле на терет, шаке: црне и грубе, тело: са ранама на души и жртвено, мисао: сабрана, помућена и лења, судбина: прескочена, нагон: слеп, сећања: кристално јасна, јастуци: згужвани, виноград: посут поскоцима, гранате – гризу, кућа: сумор-каменом зидана, (…) са натписом НА ПРОДАЈУ” (…) стара, изумрла, са пустим срцем, као човек, као јунак, остављена, време: премошћено… Реке имају скуте, чешљеви ритам, догађаји – шапутања, куће су свуда исте, боје зоре и сутона, обневиделе, нечујне, нове, оронуле, безбројне, безбојне, шарене, хладне, беживотне…, људи су грешни и у много мањем броју безгрешни, њене жене су дугокосе, са благородним и спокојним изразом у очима, способне да саморуко подижу децу, косе, копају, ваде кромпир, музу, воду с извора у рукама доносе, хране домаће животиње, ложе пећ, поправљају кров куће… Не бирају. Описмењене, најчешће првопробуђене, с моћи предака ношеном у душама, носе се, помало својеглаво, с пословима које год менталне и физичке тежине били.

Ауторка нас целим читалачким путем води, ходом у бескрај, кроз непролазност, у песми Наследство, гласно изговореним питањем: Докле се пружа твој поглед? И, ми остајемо да се преиспитујемо. Неко на кратко, неко даноноћно, неко пасивно, не чинећи ништа, неко пружајући потпуни свој ангажман, не би ли досегао до одговора. Лебди у питањима и недоумица око страних неосећаја и домаћег разумевања, ако га још потпуно искреног има. Ко је она? Да ли баш, између континената, (…) репа без корена, дух без смираја, душа бездомна (…) какву могућност пружа у песми Прим. прев. Ко смо ми, појединачно? Где јој је место? Где је свима нама кућа? Да ли свет слепи напуштамо, као морска пена разбијена о оштре хриди, са сећањем на дудиње детињства и плетенице наших бака? Где је наша сигурна обала, или острво? Можемо ли сами до ње стићи, или нам је помоћ каквог пророка потребна, питање је. Је ли истина међу ластавицама, соколовима, славујима, лабудовима, галебовима, вранама, кучићима, шкољкама, наранџастим пољима дивљег невена, смиља, утихлим лишћем, сребрнолисним липама, олеандрима, мирисним јасмином, магнолијама, наром, чичком, светлуцавим песком, врелим ветром… баш нужно извитоперена? Емотивност понуђених одговора на људске недоумице не мањка. Живот је и светлост, и тишина, љубав, и патња и смрт. И СВЕ ИЗМЕЂУ. Говори нам то списатељица кроз своје стихове и у њих утапајућу прозу. Попут таласа, безбедно смо ношени до хоризонта, или натраг, до обале књиге.

Какав ћемо запис за собом оставити, ми, судараних судбина у тмини, увек гладни љубави: ваздуха, висине, боја и даљине? Вања, свакако значајан. О узалудности бивствовања, нема говора. Галебове, лаванде и олеандре многих јадранских младости нашег југословенства овековечила је заувек. На срећу! С времена на време, драгоценом штиву се треба враћати, у очекивању новог, баш као што се враћамо стваралачком енергијом расписаним, запаженим савременицима: Марку Галићу, Ненаду Плавшићу, Немањи Драгашу, Немањи Новчићу и другима чије нам перо лежи.

Даје ли ауторка завештање, нама затеченим у животу, често у раскораку сна и јаве, а с погледом на своје јуче, између чистих и прљавих плахти, поруком да: Наш живот заувек траје?

Иванка Радмановић, ненадмена и мила, изашавши из тишине, својим писањем у маниру поменутог југословенства – територијално и језички (споловило, стегна…), учинила је бекство у незаборав. Узбуркала је учмалост. Чујемо је јасно, разумевамо њене недоумице и страсти као да из чаше с ногицом отмено вино полако испијамо.

Живели!!!

По затварању књиге, налик остављања празне чаше на чврсту површину стола, остајемо опијени како поетском, тако и прозном речју које нам је на једном месту подарила, она која „чује” туђу мисао, она са чијег зида поглед пуца у бескрај, она чија је мудрост очигледна.

Знам неке који су се са децембарске промоције књиге уприличене у Панчеву, у музеју града, вратили са новогодишњим украсом за јелку, боје неба, у облику куће. То много говори јер се намеће закључак на насловно питање. Све нам је јасно. Недоумице су се заклапањем корица распршиле. Квалитет рукописа се намеће сам, између редова су и искуство и знање, те не чуди да је својом појавом у књижевности засенила оне који су много дуже на том путу.

А, живот нам, многима, да поновим ауторкину синтагму: бешумно сипи, док и сами као у песми Црна вода стварамо:

ништа од свега

            све ни од чега.

проналазећи, J`espére, неког с ким бисмо могли, као у париској песми Јеловник: „свукуд, и никуд” да попут птице из Црвенорепог сокола памтимо: видљиво и невидљиво.

Песник Раша Перић је своју поезију уобличио, између осталог, у Слово је моја кућа, а слова, речи, стихови, реченице, песме и прозни записи Иванке Радмановић, трагалачким крилима опијене прагом и, након лутања, одабраним парчетом неба, су и њена изборна кућа у коју радо, као читаоци, свратимо и којој се с времена на време, свесни изазова конкретне вредности, као уточишту животних лекција, враћамо. Дакако, добронамерни књижевни путоказ можемо потражити и у речима из интервјуа који је поводом објављивања књиге На кори интегралног хлеба и оловци (Народна књига, Београд 2011) дао Милан Б. Поповић, а гласе: Гурајте свој фазон и док постоји бар пет непознатих људи који истински цене ваш рад – има смисла бавити се тиме! Нека списатељица Иванка, која обједињује, не девалвира, која опчињава, не замара, која се не улагује, а прија, протумачи овај став са: „Не одустај!”

О АУТОРУ:

Снежана Марко-Мусинов, рођена 1958. године у Падини, општина Ковачица, крај Панчева, од мајке Емилије, рођ. Лалић наставнице и оца Адама, магистра агрономије. У Земуну живи и ради. Заступљена је у бројним часописима (штампаним и електронским) и заједничким књигама: кратким причама, песмама за децу и одрасле, хаикуом, афоризмима, есејима и критичким освртима. Поезију повремено пише и на енглеском језику. У више наврата је похваљивана и неновчано награђивана (дипломе, повеље, специјалне награде, признања за лепоту поезије и најлепши стих, песму конкурса за децу, за промоцију и развој културно уметничких вредности, књиге, статуета царице Теодоре…) у Београду, Рожајама, Мркоњић граду, Тителу, Сокобањи, Књажевцу, Крушевцу, Лећу – Италија (за фото-поезију), Горњем Милановцу, Младеновцу, Суботици, Нишу, Великој Иванчи и Подгорици.

Члан је београдских књижевних клубова и стална сарадница часописа Звездани колодвор.

Прва ауторска књига Заустављени ток јој је објављена у едици Пегаз код Књижевне омладине Србије, у Београду, 2018. године.

 

Упутство за слање рукописа

Како би процес слања и одабира рукописа био што бржи и једноставнији, молимо вас да се придржавате доле наведених правила:

  • Предлог рукописа шаље се искључиво путем мејла, на адресу dijana.t@prometej.co.rs
  • Предлог рукописа треба да садржи кратку биографију аутора са контакт подацима, синопсис дела, обим и садржај, као и објашњење због чега би дело требало да се нађе у продукцији ИК Прометеј.
    
Приликом слања предлога рукописа, није потребно да нам шаљете целокупно дело.
  • У року од 90 дана од приспећа предлога, бићете обавештени о даљој одлуци наших уредника, те уколико за тим буде било потребе, биће затражено да пошаљете целокупно дело на читање. У супротном, мејлом ће Вам бити упућен негативан одговор.
  • О коначној одлуци након фазе читања целокупног рукописа обавештавамо Вас у року од 90 дана, такође мејлом.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.