Moja korpa (0)
  • Nema proizvoda u korpi.

Edukacija

SRBI NA KORZICI

Autor knjige „Srbi na Korzici” Zoran Radovanović, devet godina je sakupljao materijal i izneo je podatak da je tih ratnih godina oko pet hiljada Srba boravilo na Korzici.

Za priču o Srbima na Korzici više je povoda. Prvi, podsećanje na prijateljstvo i sada saosećanje i solidarnost sa francuskim narodom u svetlu pariske tragedije izazvane bezumnim terorističkim napadima, drugi, nedavna užička promocija knjige šabačkog profesora i istoričara Zorana Radovanovića, a treći je obeležavanje sto godina od dolaska Srba na ovo francusko ostrvo i početka prijateljskih odnosa sa Francuzima. Iako ima građana Srbije koji Francuzima zameraju ćutanje tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. prijateljstvo sa Francuzima započeto tokom Velikog rata ne može se izbrisati iz svesti Srba, posebno unuka i praunuka onih koji su posle albanske golgote 1915. i 1916. godine otišli na lečenje u Francusku, ili kao izbeglice.

Autor knjige „Srbi na Korzici”, Zoran Radovanović, devet godina je sakupljao materijal i izneo je podatak da je tih ratnih godina oko pet hiljada Srba boravilo na Korzici, neki su ostali tu da se leče i školuju, drugi su poslati dalje, širom Francuske. U Užicu je knjiga izazvala veliko interesovanje, posebno delovi dnevnika nekoliko Užičana, raduje da je pored brojnih građana, promociji knjige u organizaciji Društva istoričara, prisustvovalo i dosta srednjoškolaca koji su došli sa svojim profesorima istorije.

„Živeli srpski junaci!”

Radovanovićeva knjiga, podeljena je na 8 poglavlja. Prva dva odnose se na početak Velikog rata i povlačenje Srba na Krf, a sledeća dva poglavlja su posvećena dolasku Srba na Korziku i boravak dece izbeglica i njihovo školovanje. Posebna poglavlja posvećena su radu sveštenika Jakova Čupića koji je izradio spisak rođenih, venčanih i umrlih Srba izbeglica od 1916. do 1918. godine na ovom francuskom ostrvu. Radovanović je došao do ratnih dnevnika, i tragom tih zapisa saznajemo da je veliki broj srpskih izbeglica koji je tokom decembra 1915. godine pristizao u Medovski zaliv, početkom januara 1916. sa dva velika sanitetska broda krenuo ka Korzici. Bilo je među izbeglicama i onih koji su sve beležili. U takve je spadao i srednjoškolac Velja Jovanović:

„Posle duge noćne vožnje, u sunčano toplo jutro ugledasmo u daljini, kroz plavičastu izmaglicu, planinske vrhove Korzike. Brod je brzo skraćivao rastojanje, i već smo jasno raspoznali luku i varoš Bastiju. A potom naši radoznali pogledi otkriše čudesan prizor: nepregledna masa sveta ispunjavala je sav pristanišni prostor. U samoj luci, na kejovima, čamcima, stenju, nije se mogao sagledati ni delić praznog prostora, sve je bilo načičkano narodom. Lepršale su francuske i srpske zastave, hiljade ispruženih ruku sa zastavicama i raznobojnim maramama slalo nam je pozdrave uz neprekidne i snažne povike: ’Živela Srbija! Živeli srspki junaci! Dobrodošli hrabri saveznici!’ Bili smo zadivljeni, ushićeni, ali je počela da nas obuzima neka trema pri pomisli da ćemo za koji čas morati da se pojavimo pred ovom ushićenom masom… Mi, daleki putnici bez ikakvog prtljaga, izmučenog izgleda, u svojoj krajnje dotrajaloj odeći, osećali smo se u isto vreme postiđeni pred samim sobom. Ali, to je bilo samo na trenutak. Okruženi ovom nepreglednom bujicom, ozareni srdačnim licima koja su zračila prijateljskom ljubavlju, poneseni burom njihovog klicanja, poneseni oduševljenjem, i sami smo klicali ’Živela Francuska!”… U našoj zgradi je danima vrvelo od ljupkih Francuskinja koje su nam donosile slatkiše i druge đakonije u tolikim količinama da su svi stolovi u trpezariji i u sobama bili prekriveni brdom kolača i južnog voća… Naša zgrada bila je svakodnevno stecište građana Bastije i okolnih mesta. Oni su već pre podne pristizali da se sa nama upoznaju i da nas pozovu u svoje domove, u goste. Sve živo se utrkivalo da nam ugodi, da nas počasti i učini da nam boravak u njihovoj sredini bude prijatan… Jednog od tih dana građani su zakupili sve kafane i poslastičarnice na bulevaru San Paoli. Pozvali su nas Srbe da budemo njihovi gosti… Puna četiri dana trajalo je ovo slavlje, a uveče toga dana veličanstvene manifestacije francusko-srpskog prijateljstva sa bakljadom predstavljale su kulminaciju ljudske uzajamnosti: zagrljeni Francuzi i Srbi po taktu Marseljeze koja se orila iz hiljada grla, stupali su u gustim redovima, onda pozdravni govori, veličanje junaštva Srba, otpozdravalja mladi profesor Stojanović, odaje se priznanje zajedničkom učešću u ratu, zahvalnost za bratski prijem Srba na Korzici… Ovo je moglo doći samo ovako snažno i iskreno iz srca velikog francuskog naroda…”

Dečačka škola u Bokonjanu

Jedan deo knjige Radovanović posvećuje opisu školovanja srpskih đaka na Korzici. Reč je o mladićima od 14 do 18 godina i mlađim učenicima i učenicama. Oni su brodom prebačeni u Francusku i o njihovom školovanju brinuli su srpska i francuska vlada, i prema sačuvanim podacima najveći broj osnovnoškolske dece nalazio se na Korzici. U osnovnim školama u Ajačuju, Bokonjanu i Učanu nastava se odvijala prema planu i programu koji su u Srbiji bili na snazi tokom rata. Među učiteljima koji su radili u Francuskoj za vreme rata bio je i učitelj Dragomir Đoković, rođen u Sevojnu kod Užica. Posle prelaska Albanije i Krfa našao se u Francuskoj, a pošto ga je lekarska komisija proglasila nesposobnim za vojsku bio je učitelj u Dečačkoj školi u Bokonjanu na Korzici, a po zatvaranju ove škole bio je vaspitač u koledžu u Ajačiju. Posle rata vratio se za učitelja u Srbiji, a ovaj posao obavljao je i do 1913. godine. Sećanja na učiteljske dane na Korzici zabeležio je u Užicu 1965. i te beleške danas se čuvaju u Pedagoškom muzeju u Beogradu kao dragoceno iskustvo. Deo Đokovićevih beležaka Radovanović je uneo u knjigu:

„U proleće 1916. na Korzici je bilo preko 5.000 srpskih izbeglica smeštenih u 4 mesta: Ajačijo, Bastija, Bokonjano, Učijani, a malo njih i u Kiajvariju, selu preko Ajačijevskog zaliva. Studenti su raspoređeni na fakultete, gimnazisti u razne liceje i koledže, dok su osnovci ostali bez škole sve do jeseni. Među izbeglicama bilo je 20 učitelja i učiteljica, tako da nije bilo teško odabrati potrebno nastavno osoblje. Prosvetni delegat Laza Knežević i šef engleske misije Edvard Bojla, septembra 1916. odlučili su da se formira srpska osnovna škola u Bokonjanu i da se od odraslih dečaka formira dečačka škola sa internatom. Pronađena je velika vila sa dva sprata, a prikupljene srpske dečake misija je obukla od glave do pete, sobe snabdela potrebnim nameštajem, a jedan francuski bračni par je držao kuhinju. Kao učitelji radili smo ja i Ljubomir Penezić. Početkom oktobra smo prikupili sve dečake i vrlo pažljivo izvršili analizu njihove pismenosti, pa onda formirali razrede i među sobom podelili odeljenja… U martu 1917. jednog dana iznenada su nas posetili ser Edvard Bojl i savetnik Knežević, bili su vrlo zadovoljni našim radom i opštim stanjem škole i internata. Na rastanku su rekli: ’Produžite samo tako, pa ćemo na jesen videti šta će biti sa tom školom i internatom…’ Sredinom septembra te godine iznenada je ukinuta dečačka škola u Bokonjanu. Svršene učenike 3. i 4. razreda engleska misija je rasporedila na razne zanate: mehaničarski, šoferski, a nekoliko boljih učenika produžilo je školovanje u Liceju. Dečaci su dobili uverenje od strane prosvetnog savetnika, a jedan od najboljih učenika bio je Velibor Novaković, koji je posle Drugog rata bio nastavnik francuskog jezika jedne osmogodišnje škole u Beogradu.”

„Majko, ovde ću da učim školu

Radovanović iznosi i podatak da se grupa mlađih učenika tek posle dvanaestodnevnog putovanja iskrcala najpre na ostrvo Friul kod Marseja, a posle nekoliko dana upućena je na Korziku, u Bastiju. Svoj dolazak na Korziku đak Milivoje Ivanković u pismo majci, februara 1916. opisuje: „Draga majko, zdravo sam, što i vama želim. Majko, ja sam pušten iz vojske, privremeno nesposoban i išao sam sa ocem do Skadra. Na Božić odem kod Bude u San Đovani di Medua, i tad se krenem lađom za Francusku. U Bastiju sam stig’o 20. januara. Majko, ovde ću da učim školu.”

I dnevnik Vitomira Pantića je dragoceno svedočanstvo boravka Srba na Korzici. Pantić je rođen 1898. u Kosjeriću. Oktobra 1915. odlazi u izbeglištvo, i preko Crne Gore i Albanije stiže na Korziku. U Bastiji i Ponsu učio je privremenu srpsku školu. Srpski đaci su bili osnovali loptaški klub „Polet” u kome je Pantić igrao desnu polutku. Prilikom povratka iz izbeglištva 1918. u vozu se povredio, a naredne godine od povreda je preminuo.U dnevniku opisuje rad privremene srpske škole u Bastiji: „U školu smo pošli 20. aprila 1916. Imali smo od predmeta: francuski jezik, srpski jezik, veronauku, matematiku, geografiju i pevanje. Za sve ove predmete imali smo profesore. Bili smo podeljeni u dve grupe. U prvoj su bili đaci koji su završili 1, 2. i 3. razred, a u drugoj oni što su završili 4, 5, 6. i 7. razred. Ja sam bio u prvoj grupi.”

„Srpski orlić

Delovi srpskih đačkih listova koji su izlazili na Korzici nalaze se u bazi podataka Narodne biblioteke Srbije, a profesor Radovanović je izdvojio list „Srpski orlić” koji je izlazio kao organ istoimenog udruženja srpskih učenika u Liceju, u Bastiji, formiranog na inicijativu i uz pomoć nastavnika Liceja marta 1917. sa zadatkom da razvija kod svojih članova srpsku pismenost i srpsko rodoljublje. Izašlo je svega 5 brojeva od 2. aprila do 15. jula 1917. a u poslednjom broju urednik Svetozar Stojanović obaveštava čitaoce da list više neće izlaziti pošto ga Prosvetno odeljenje u Parizu obustavlja zbog materijalnih teškoća, i da se učenici, saradnici lista ne bi udaljavali od redovnog školskog rada. Saradnici lista bili su uglavnom učenici Liceja u Bastiji: Petar Vukosavljević, Dragoljub Protić, Risto Petrović, Svetozar Nedok, Ljuba Đorđević… Objavljivani su prozni radovi: uspomene iz zavičaja i sećanja na povlačenje pred okupatorskom vojskom. Pored „Srpskog orlića”, izlazio je i list „Omladina” u Ajačiju. Svi rukopisni listovi srpskih pitomaca u Francuskoj su kasnije bili dragoceno iskustvo o čuvenoj generaciji francuskih đaka koji su se vraćali u Srbiju i pomagali da se u najtežim trenucima otadžbina oporavi i uhvati korak sa Evropom. Poznato je da su boravak i školovanje u Francuskoj ostavili dubok trag na lični i profesionalni život srpskih đaka. Oni su u Srbiju poneli ne samo znanje, već i manire iz Francuske, pa su se tih posleratnih godina razlikovali od svojih vršnjaka koji su ostali u Srbiji i ratovali, ne samo po stepenu obrazovanja, već i po odevanju u kojem su se prepoznavali francuski duh i kultura.

Ninko, Vidak i Tadija

Posebno zanimljiv deo knjige za Užičane je priča o sudbini trojice Zlatiboraca, Ninka, Vidaka i Tadije, njihov boravak na Korzici i odnos sa domaćinima Korzikancima:

„Revenski smo bježali dovđen, revenski ćemo ovđen provesti suđeno nam vrijeme. A ako Bog da, da se i vratimo u naše Užice, tako nam ljeba i soli i ove Napolijeonove kolijevke!” Tako se zaveriše Ninko, Vidak i Tadija čim se na početku 1916. dočepaše kopna lepe Korzike i to trojstvo ne mogaše niko raskinuti… i tako se sva trojica useliše u najprostraniji dom dobrog domaćina Antonija. Ubrzo se sprijateljiše. „Zavoleše oni domaćina Korzikanca, i on njih. Zavoleše se baš kao da su rođeni. Pomažu oni domaćinu gde god mogu, timare mu mazge, hrane živinu, namire ovce i koze, a u dva maha gradili mu i ćumur. Što najveća čudi, lepo se razmeju! Povazdan i svu dragu noć razgovaraju sa Korzikancem, i razmeju se ! Il’ je takva Božja volja da ceo svet razume srpski u ovom jadu Srbinovom?“, ostalo je zapisano o ovoj trojici Užičana, ali je zabeleženo i to kako su boraveći kod dobrog Francuza Antonija „pronašli” da je poreklom Srbin, te da treba da ima slavu, a kako se bližio Sveti Ilija, Zlatiborci ubediše Antonija, pa eto mu Ilindana. I oni zaista uoči Ilindana zaklaše ovcu „jalovicu” i nekoliko kokošaka, doneše vino iz podruma, te se sve priredi kako treba: „Jače je grmela pesma i zdravica na Svetog Iliju u kući Antonija Korzikanca, no gromovi Svetog gromovnika! Ninko, Tadija i Vidak doveli su celo selo na slavu, nek vide i pripovedaju kako Srbin slavi!… Pesma, piće, jelo… tako do ponoći. Tad se gosti raziđoše, a umorni Antonije uzdahnu: ’Slava – fini, gotovo…’! A Ninko mu reče, ’Ma jok, nije kraj, imaš ti i preslavu, ne svrši se brzo kod Srbina veselje…!’”

Mijat Đorđević

Knjiga obiluje fotografijama, a jedna od njih je i fotografija Mijata Đorđevića. Pretpostavlja se da je nastala 1919. po povratku sa lečenja u Ajačiju. Srpski rekonvalescenti iz Ajačija vraćali su se u Srbiju brodom u dve grupe. Prva je došla preko Soluna, a druga preko Dubrovnika. Mijat je bio na Korzici od 1916. do 1919. na lečenju kao ratni invalid. Francuska je svim ratnim invalidima pružila negu i pomoć za koju su bili zahvalni. Mijat je naučio francuski jezik i pohađao je sanitetski i delovodni kurs u Ajačiju. Njemu su posle povlačenja preko Albanije zbog promrzlina amputirani prsti na obe noge. Na Solunskom frontu je ranjen u levu nogu, te mu je odstranjeno skoro celo stopalo. Kao invalid našao se na Korzici, a u Srbiju se vratio 1919. godine.

Za nezaborav

Među jedinstvene pisane dokumente o srpskim izbeglicama na Korzici spada i spisak rođenih, venčani i umrlih Srba 1916, 1917. i 1918. koji je napravio bivši starešina srpske izbegličke crkve u Bastiji, paroh drenovački Jakov Čupić. Čupić je rođen 1871. u Tabanoviću, Bogosloviju je završio u Beogradu, i počeo je raditi kao učitelj, a 1895. je rukopoložen za veroučitelja u Negotinu, a zatim za paroha u Drenovcu kod Šapca. Za vreme Prvog rata bio je sa izbeglicama na Korzici, a po oslobođenju vratio se u svoj Drenovac i obnovio porušenu crkvu. Bavio se i književnošću. Napisao je nekoliko monografija. Umro je 1955. godine i sahranjen u porti drenovačke crkve.

Inače, povod da napiše knjigu o srpskim izbeglicama na Korzici profesoru Zoranu Radovanoviću rodom iz Drenovca kod Šapca su zapisi protojereja Jakova Čupića, koji se čuvaju u drenovačkoj crkvi i arhivu Srbije. Ova knjiga predstavljena je i na Korzici. Autor Radovanović boravio je prošle godine na Korzici, a povod je bio obeležavanje veka od početka Velikog rata. Promociji knjige i Radovanovićev boravak na ovom francuskom ostrvu zabeležila je tada i francuska nacionalna televizija.

2015.

Uputstvo za slanje rukopisa

Kako bi proces slanja i odabira rukopisa bio što brži i jednostavniji, molimo vas da se pridržavate dole navedenih pravila:

  • Predlog rukopisa šalje se isključivo putem mejla, na adresu dijana.t@prometej.co.rs
  • Predlog rukopisa treba da sadrži kratku biografiju autora sa kontakt podacima, sinopsis dela, obim i sadržaj, kao i objašnjenje zbog čega bi delo trebalo da se nađe u produkciji IK Prometej.
    Prilikom slanja predloga rukopisa, nije potrebno da nam šaljete celokupno delo.
  • U roku od 90 dana od prispeća predloga, bićete obavešteni o daljoj odluci naših urednika, te ukoliko za tim bude bilo potrebe, biće zatraženo da pošaljete celokupno delo na čitanje. U suprotnom, mejlom će Vam biti upućen negativan odgovor.
  • O konačnoj odluci nakon faze čitanja celokupnog rukopisa obaveštavamo Vas u roku od 90 dana, takođe mejlom.

Prijava na bilten

Budite obavešteni o novostima i akcijama u IK Prometej.