Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

СРБИ НА КОРЗИЦИ

Аутор књиге „Срби на Корзици” Зоран Радовановић, девет година је сакупљао материјал и изнео је податак да је тих ратних година око пет хиљада Срба боравило на Корзици.

За причу о Србима на Корзици више је повода. Први, подсећање на пријатељство и сада саосећање и солидарност са француским народом у светлу париске трагедије изазване безумним терористичким нападима, други, недавна ужичка промоција књиге шабачког професора и историчара Зорана Радовановића, а трећи је обележавање сто година од доласка Срба на ово француско острво и почетка пријатељских односа са Французима. Иако има грађана Србије који Французима замерају ћутање током НАТО бомбардовања Србије 1999. пријатељство са Французима започето током Великог рата не може се избрисати из свести Срба, посебно унука и праунука оних који су после албанске голготе 1915. и 1916. године отишли на лечење у Француску, или као избеглице.

Аутор књиге „Срби на Корзици”, Зоран Радовановић, девет година је сакупљао материјал и изнео је податак да је тих ратних година око пет хиљада Срба боравило на Корзици, неки су остали ту да се лече и школују, други су послати даље, широм Француске. У Ужицу је књига изазвала велико интересовање, посебно делови дневника неколико Ужичана, радује да је поред бројних грађана, промоцији књиге у организацији Друштва историчара, присуствовало и доста средњошколаца који су дошли са својим професорима историје.

„Живели српски јунаци!”

Радовановићева књига, подељена је на 8 поглавља. Прва два односе се на почетак Великог рата и повлачење Срба на Крф, а следећа два поглавља су посвећена доласку Срба на Корзику и боравак деце избеглица и њихово школовање. Посебна поглавља посвећена су раду свештеника Јакова Чупића који је израдио списак рођених, венчаних и умрлих Срба избеглица од 1916. до 1918. године на овом француском острву. Радовановић је дошао до ратних дневника, и трагом тих записа сазнајемо да је велики број српских избеглица који је током децембра 1915. године пристизао у Медовски залив, почетком јануара 1916. са два велика санитетска брода кренуо ка Корзици. Било је међу избеглицама и оних који су све бележили. У такве је спадао и средњошколац Веља Јовановић:

„После дуге ноћне вожње, у сунчано топло јутро угледасмо у даљини, кроз плавичасту измаглицу, планинске врхове Корзике. Брод је брзо скраћивао растојање, и већ смо јасно распознали луку и варош Бастију. А потом наши радознали погледи открише чудесан призор: непрегледна маса света испуњавала је сав пристанишни простор. У самој луци, на кејовима, чамцима, стењу, није се могао сагледати ни делић празног простора, све је било начичкано народом. Лепршале су француске и српске заставе, хиљаде испружених руку са заставицама и разнобојним марамама слало нам је поздраве уз непрекидне и снажне повике: ’Живела Србија! Живели срспки јунаци! Добродошли храбри савезници!’ Били смо задивљени, усхићени, али је почела да нас обузима нека трема при помисли да ћемо за који час морати да се појавимо пред овом усхићеном масом… Ми, далеки путници без икаквог пртљага, измученог изгледа, у својој крајње дотрајалој одећи, осећали смо се у исто време постиђени пред самим собом. Али, то је било само на тренутак. Окружени овом непрегледном бујицом, озарени срдачним лицима која су зрачила пријатељском љубављу, понесени буром њиховог клицања, понесени одушевљењем, и сами смо клицали ’Живела Француска!”… У нашој згради је данима врвело од љупких Францускиња које су нам доносиле слаткише и друге ђаконије у толиким количинама да су сви столови у трпезарији и у собама били прекривени брдом колача и јужног воћа… Наша зграда била је свакодневно стециште грађана Бастије и околних места. Они су већ пре подне пристизали да се са нама упознају и да нас позову у своје домове, у госте. Све живо се утркивало да нам угоди, да нас почасти и учини да нам боравак у њиховој средини буде пријатан… Једног од тих дана грађани су закупили све кафане и посластичарнице на булевару Сан Паоли. Позвали су нас Србе да будемо њихови гости… Пуна четири дана трајало је ово славље, а увече тога дана величанствене манифестације француско-српског пријатељства са бакљадом представљале су кулминацију људске узајамности: загрљени Французи и Срби по такту Марсељезе која се орила из хиљада грла, ступали су у густим редовима, онда поздравни говори, величање јунаштва Срба, отпоздраваља млади професор Стојановић, одаје се признање заједничком учешћу у рату, захвалност за братски пријем Срба на Корзици… Ово је могло доћи само овако снажно и искрено из срца великог француског народа…”

Дечачка школа у Бокоњану

Један део књиге Радовановић посвећује опису школовања српских ђака на Корзици. Реч је о младићима од 14 до 18 година и млађим ученицима и ученицама. Они су бродом пребачени у Француску и о њиховом школовању бринули су српска и француска влада, и према сачуваним подацима највећи број основношколске деце налазио се на Корзици. У основним школама у Ајачују, Бокоњану и Учану настава се одвијала према плану и програму који су у Србији били на снази током рата. Међу учитељима који су радили у Француској за време рата био је и учитељ Драгомир Ђоковић, рођен у Севојну код Ужица. После преласка Албаније и Крфа нашао се у Француској, а пошто га је лекарска комисија прогласила неспособним за војску био је учитељ у Дечачкој школи у Бокоњану на Корзици, а по затварању ове школе био је васпитач у колеџу у Ајачију. После рата вратио се за учитеља у Србији, а овај посао обављао је и до 1913. године. Сећања на учитељске дане на Корзици забележио је у Ужицу 1965. и те белешке данас се чувају у Педагошком музеју у Београду као драгоцено искуство. Део Ђоковићевих бележака Радовановић је унео у књигу:

„У пролеће 1916. на Корзици је било преко 5.000 српских избеглица смештених у 4 места: Ајачијо, Бастија, Бокоњано, Учијани, а мало њих и у Киајварију, селу преко Ајачијевског залива. Студенти су распоређени на факултете, гимназисти у разне лицеје и колеџе, док су основци остали без школе све до јесени. Међу избеглицама било је 20 учитеља и учитељица, тако да није било тешко одабрати потребно наставно особље. Просветни делегат Лаза Кнежевић и шеф енглеске мисије Едвард Бојла, септембра 1916. одлучили су да се формира српска основна школа у Бокоњану и да се од одраслих дечака формира дечачка школа са интернатом. Пронађена је велика вила са два спрата, а прикупљене српске дечаке мисија је обукла од главе до пете, собе снабдела потребним намештајем, а један француски брачни пар је држао кухињу. Као учитељи радили смо ја и Љубомир Пенезић. Почетком октобра смо прикупили све дечаке и врло пажљиво извршили анализу њихове писмености, па онда формирали разреде и међу собом поделили одељења… У марту 1917. једног дана изненада су нас посетили сер Едвард Бојл и саветник Кнежевић, били су врло задовољни нашим радом и општим стањем школе и интерната. На растанку су рекли: ’Продужите само тако, па ћемо на јесен видети шта ће бити са том школом и интернатом…’ Средином септембра те године изненада је укинута дечачка школа у Бокоњану. Свршене ученике 3. и 4. разреда енглеска мисија је распоредила на разне занате: механичарски, шоферски, а неколико бољих ученика продужило је школовање у Лицеју. Дечаци су добили уверење од стране просветног саветника, а један од најбољих ученика био је Велибор Новаковић, који је после Другог рата био наставник француског језика једне осмогодишње школе у Београду.”

„Мајко, овде ћу да учим школу

Радовановић износи и податак да се група млађих ученика тек после дванаестодневног путовања искрцала најпре на острво Фриул код Марсеја, а после неколико дана упућена је на Корзику, у Бастију. Свој долазак на Корзику ђак Миливоје Иванковић у писмо мајци, фебруара 1916. описује: „Драга мајко, здраво сам, што и вама желим. Мајко, ја сам пуштен из војске, привремено неспособан и ишао сам са оцем до Скадра. На Божић одем код Буде у Сан Ђовани ди Медуа, и тад се кренем лађом за Француску. У Бастију сам стиг’о 20. јануара. Мајко, овде ћу да учим школу.”

И дневник Витомира Пантића је драгоцено сведочанство боравка Срба на Корзици. Пантић је рођен 1898. у Косјерићу. Октобра 1915. одлази у избеглиштво, и преко Црне Горе и Албаније стиже на Корзику. У Бастији и Понсу учио је привремену српску школу. Српски ђаци су били основали лопташки клуб „Полет” у коме је Пантић играо десну полутку. Приликом повратка из избеглиштва 1918. у возу се повредио, а наредне године од повреда је преминуо.У дневнику описује рад привремене српске школе у Бастији: „У школу смо пошли 20. априла 1916. Имали смо од предмета: француски језик, српски језик, веронауку, математику, географију и певање. За све ове предмете имали смо професоре. Били смо подељени у две групе. У првој су били ђаци који су завршили 1, 2. и 3. разред, а у другој они што су завршили 4, 5, 6. и 7. разред. Ја сам био у првој групи.”

„Српски орлић

Делови српских ђачких листова који су излазили на Корзици налазе се у бази података Народне библиотеке Србије, а професор Радовановић је издвојио лист „Српски орлић” који је излазио као орган истоименог удружења српских ученика у Лицеју, у Бастији, формираног на иницијативу и уз помоћ наставника Лицеја марта 1917. са задатком да развија код својих чланова српску писменост и српско родољубље. Изашло је свега 5 бројева од 2. априла до 15. јула 1917. а у последњом броју уредник Светозар Стојановић обавештава читаоце да лист више неће излазити пошто га Просветно одељење у Паризу обуставља због материјалних тешкоћа, и да се ученици, сарадници листа не би удаљавали од редовног школског рада. Сарадници листа били су углавном ученици Лицеја у Бастији: Петар Вукосављевић, Драгољуб Протић, Ристо Петровић, Светозар Недок, Љуба Ђорђевић… Објављивани су прозни радови: успомене из завичаја и сећања на повлачење пред окупаторском војском. Поред „Српског орлића”, излазио је и лист „Омладина” у Ајачију. Сви рукописни листови српских питомаца у Француској су касније били драгоцено искуство о чувеној генерацији француских ђака који су се враћали у Србију и помагали да се у најтежим тренуцима отаџбина опорави и ухвати корак са Европом. Познато је да су боравак и школовање у Француској оставили дубок траг на лични и професионални живот српских ђака. Они су у Србију понели не само знање, већ и манире из Француске, па су се тих послератних година разликовали од својих вршњака који су остали у Србији и ратовали, не само по степену образовања, већ и по одевању у којем су се препознавали француски дух и култура.

Нинко, Видак и Тадија

Посебно занимљив део књиге за Ужичане је прича о судбини тројице Златибораца, Нинка, Видака и Тадије, њихов боравак на Корзици и однос са домаћинима Корзиканцима:

„Ревенски смо бјежали довђен, ревенски ћемо овђен провести суђено нам вријеме. А ако Бог да, да се и вратимо у наше Ужице, тако нам љеба и соли и ове Наполијеонове колијевке!” Тако се заверише Нинко, Видак и Тадија чим се на почетку 1916. дочепаше копна лепе Корзике и то тројство не могаше нико раскинути… и тако се сва тројица уселише у најпространији дом доброг домаћина Антонија. Убрзо се спријатељише. „Заволеше они домаћина Корзиканца, и он њих. Заволеше се баш као да су рођени. Помажу они домаћину где год могу, тимаре му мазге, хране живину, намире овце и козе, а у два маха градили му и ћумур. Што највећа чуди, лепо се размеју! Поваздан и сву драгу ноћ разговарају са Корзиканцем, и размеју се ! Ил’ је таква Божја воља да цео свет разуме српски у овом јаду Србиновом?“, остало је записано о овој тројици Ужичана, али је забележено и то како су боравећи код доброг Француза Антонија „пронашли” да је пореклом Србин, те да треба да има славу, а како се ближио Свети Илија, Златиборци убедише Антонија, па ето му Илиндана. И они заиста уочи Илиндана заклаше овцу „јаловицу” и неколико кокошака, донеше вино из подрума, те се све приреди како треба: „Јаче је грмела песма и здравица на Светог Илију у кући Антонија Корзиканца, но громови Светог громовника! Нинко, Тадија и Видак довели су цело село на славу, нек виде и приповедају како Србин слави!… Песма, пиће, јело… тако до поноћи. Тад се гости разиђоше, а уморни Антоније уздахну: ’Слава – фини, готово…’! А Нинко му рече, ’Ма јок, није крај, имаш ти и преславу, не сврши се брзо код Србина весеље…!’”

Мијат Ђорђевић

Књига обилује фотографијама, а једна од њих је и фотографија Мијата Ђорђевића. Претпоставља се да је настала 1919. по повратку са лечења у Ајачију. Српски реконвалесценти из Ајачија враћали су се у Србију бродом у две групе. Прва је дошла преко Солуна, а друга преко Дубровника. Мијат је био на Корзици од 1916. до 1919. на лечењу као ратни инвалид. Француска је свим ратним инвалидима пружила негу и помоћ за коју су били захвални. Мијат је научио француски језик и похађао је санитетски и деловодни курс у Ајачију. Њему су после повлачења преко Албаније због промрзлина ампутирани прсти на обе ноге. На Солунском фронту је рањен у леву ногу, те му је одстрањено скоро цело стопало. Као инвалид нашао се на Корзици, а у Србију се вратио 1919. године.

За незаборав

Међу јединствене писане документе о српским избеглицама на Корзици спада и списак рођених, венчани и умрлих Срба 1916, 1917. и 1918. који је направио бивши старешина српске избегличке цркве у Бастији, парох дреновачки Јаков Чупић. Чупић је рођен 1871. у Табановићу, Богословију је завршио у Београду, и почео је радити као учитељ, а 1895. је рукоположен за вероучитеља у Неготину, а затим за пароха у Дреновцу код Шапца. За време Првог рата био је са избеглицама на Корзици, а по ослобођењу вратио се у свој Дреновац и обновио порушену цркву. Бавио се и књижевношћу. Написао је неколико монографија. Умро је 1955. године и сахрањен у порти дреновачке цркве.

Иначе, повод да напише књигу о српским избеглицама на Корзици професору Зорану Радовановићу родом из Дреновца код Шапца су записи протојереја Јакова Чупића, који се чувају у дреновачкој цркви и архиву Србије. Ова књига представљена је и на Корзици. Аутор Радовановић боравио је прошле године на Корзици, а повод је био обележавање века од почетка Великог рата. Промоцији књиге и Радовановићев боравак на овом француском острву забележила је тада и француска национална телевизија.

2015.

Упутство за слање рукописа

Како би процес слања и одабира рукописа био што бржи и једноставнији, молимо вас да се придржавате доле наведених правила:

  • Предлог рукописа шаље се искључиво путем мејла, на адресу dijana.t@prometej.co.rs
  • Предлог рукописа треба да садржи кратку биографију аутора са контакт подацима, синопсис дела, обим и садржај, као и објашњење због чега би дело требало да се нађе у продукцији ИК Прометеј.
    
Приликом слања предлога рукописа, није потребно да нам шаљете целокупно дело.
  • У року од 90 дана од приспећа предлога, бићете обавештени о даљој одлуци наших уредника, те уколико за тим буде било потребе, биће затражено да пошаљете целокупно дело на читање. У супротном, мејлом ће Вам бити упућен негативан одговор.
  • О коначној одлуци након фазе читања целокупног рукописа обавештавамо Вас у року од 90 дана, такође мејлом.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.