Због повећаног броја онлајн поруџбина, молимо Вас за стрпљење и разумевање услед могућег кашњења поруџбина.
Бесплатна достава за поруџбине у вредности од 3.000 рсд или више.
Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

Сви смо тренутно у сличној ситуацији, али одлуке како ћемо искористити време у условима ограниченог кретања су индивидуалне.
Ми желимо да Вас мотивишемо да ово време проведете чинећи нешто добро за себе, те одобравамо попуст од 20% на сва издања и бесплатну испоруку за поруџбине веће од 3.000 динара. Заштитите своје мисли од медијске буке, уроните у добру књигу, научите нешто ново, напајајте се корисним и лепим стварима и кад све ово прође осећаћете да сте урадили нешто корисно за себе.

Рат против заразе

Осврт на књигу Вилијама Хантера „Епидемије пегавог тифуса и повратне грознице у Србији 1915. године“.[1]

 

Први светски рат је за Србе био време јунаштва, победа, ослобођења и уједињења, али и време великог страдања. Пропорционално броју становника Србија је, у поређењу са осталим учесницама рата, претрпела највеће губитке. Осим Срба две српске краљевине – Србије и Црне Горе – великим страдањима су били изложени Срби широм Аустро-Угарске: у Срему, Банату, Бачкој, Барањи, Хрватској и Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини. У самој Србији страдали су како војници на фронту, тако и цивили који су губили животе у свим фазама рата – од првог аустроугарског напада који је имао карактер „казненог подухвата“, до живота под окупацијом који су пратили умирање од глади, масовне интернације, бугарски злочини и жесток терор после Топличког устанка. Страдало се и приликом повлачења преко Албаније, заробљеници и интернирци су умирали у логорима, затворима и на принудном раду широм Аустро-Угарске, Бугарске, Немачке, па и Турске. Сва ова страдања пратило је и масовно умирање од низа заразних болести, како у самој Србији, тако и у логорима и на Солунском фронту. Крајем 1914. године Србију су погодиле епидемије „три тифуса“ и дизентерије (друге заразне болести су биле далеко мање заступљене). Размере епидемија су биле такве да је Џон Рид који је 1915. боравио у Србији, писао о њој као „земљи тифуса – трбушног тифуса, повратне грознице и тајанственог и жестоког пегавог тифуса, који убија 50 одсто својих жртава“. Епидемије су заустављене захваљујући помоћи из иностранства. По свом значају се посебно издваја британска војно-санитетска мисија, на чијем челу је био Вилијам Хантер. О делатности Мисије, мерама које су предлагали и начину на који је заустављена епидемија говори књига коју овим путем желимо представити научној и широј јавности.

Студију о епидемији пегавог тифуса и повратне грознице у Србији, Хантер је прво објавио 1919. у једном британском медицинском часопису, а 1920. године објављена је у Лондону као засебно издање. Домаћој историографији Хантерова студија, детаљне анализе и закључци нису непознати. Међутим, превођењем је постала доступна и ширем кругу читалаца. Књига је објављена у трећем колу едиције „Србија 1914–1918“, заједничком пројекту Издавачке куће „Прометеј“ и Радио-телевизије Србије. Овај хвале вредан издавачки подухват, који је покренут 2014. године, за сада обухвата три кола од по десет књига и још осам засебних издања. Књигу је превео и приредио за објављивање одличан познавалац ове теме Милан Грба који је објавио више научних чланака посвећених британским медицинским јединицама у Србији за време Великог рата, па и самој мисији пуковника Хантера, а 1995. је под менторством Андреја Митровића магистрирао са тезом „Британске санитетске мисије и Србија у Првом светском рату“.

Поред саме студије В. Хантера (стр. 80–254), књига се састоји од предговора (стр. 7–10), темељно урађеног увода у тему (стр. 11–79), именског (стр. 255–257) и географског регистра (стр. 259–261) који нам омогућавају лакше кретање кроз садржину књиге. На крају књиге је наведена биографија Вилијама Хантера (1861–1937) у којој су дати најважнији подаци из живота и рада овог истакнутог медицинског радника (стр. 263–264).

М. Грба се у Предговору осврнуо на изучавање епидемије пегавог тифуса у Србији 1914/15. године. Навео је да о тој теми постоји „богата литература“ и да су јој посвећени „бројни научни и истраживачки радови, изложбе, стручни и научни скупови“. Са друге стране, истакао је да „целовита научна студија проблема епидемија тифуса у Србији до сада није урађена“ и да су се током трајања епидемије десили „бројни догађаји које историјска литература још увек није хронолошки и тематски, сазнајно и методолошки обрадила у потпуности“. У предговору су наведени и основни подаци о садржају, структури и намени уводне студије; затим о објављивању, структури, карактеру података и анализама од којих се састоји Хантерова студија.

Темељна и неуобичајено опширна уводна студија о „настанку, ширењу и сузбијању епидемија тифуса у Србији 1914–1915“ је подељена на осам поглавља. Њен циљ је, како наводи приређивач, да се „створи што целовитија историјска слика појаве епидемија тифуса“ и да се читаоцима омогући „боље разумевање и коришћење Хантерове анализе података о епидемији тифуса у Србији“. По нашем скромном мишљењу, овакав приступ је оправдан и у комбинацији са Хантеровом студијом омогућава нам целовитији увид у различите аспекте у вези са избијањем и ширењем епидемије, предузетим мерама за њено сузбијање и страховитим жртвама које је оставила иза себе. Квалитет и обим „увода“ оправдавају одсуство већег броја напомена уз текст Хантерове студије (свега осам фуснота). Али, има неколико места на којима је приређивач могао да интервенише – на пример, поводом Хантеровог навода да су крајем новембра 1914. гранате стигле из „Енглеске“, уместо из Француске (стр. 92), поводом нетачног броја становника Србије 1914. – Хантер очигледно наводи број становника „преткумановске“ Србије (стр. 93) или да се уз растојања наведена у миљама наведе одговарајућа километража (стр. 241).

Хантерова студија је написана на основу извештаја које је писао британским властима, сећања и утисака на период боравка у Србији, различитих докумената (писма, телеграми, извештаји, дописи) које је он слао другима или примао, кратких дневничких бележака које је водио; на неколико места наводи и цитате из књига објављених крајем или непосредно после рата, а нема сумње да је консултовао публикације које се односе на Србију 1914. године и на велике епидемије пегавца у Ирској и Енглеској. Најважнији подаци које је користио за писање студије потичу из извештаја које је сваког дана добијао од српских власти и на основу којих је вршио анализе, састављао табеле и графиконе, давао тумачења и изводио закључке. Сам Хантер је те податке груписао на оне који се односе на: 1) „број болесних у болницама у 42 града у Србији“; 2) „број и карактеристике болесних, рањених и заразних пацијената, као и на њихов распоред у главној војној болници и седам резервних болница у Крагујевцу“; 3) различите податке који су му „постепено“ достављани током боравка у Србији, на његов захтев. За податке са којима је располагао навео је да су „непотпуни, посебно за раније периоде, за јануар и фебруар, и никако не дају праву представу о раширености пегавог тифуса и повратне грознице у земљи – која је вероватно била пет пута већа него што то показују ови непотпуни подаци. Међутим подаци дају тачну представу о релативној раширености пегавог тифуса и повратне грознице у различитим периодима“. Од посебног значаја као „релативни“ показатељ кретања епидемије били су детаљни подаци из крагујевачких болница у којима се налазио „веома велики“ број болесних и за које Хантер каже да му је „пажљиво проучавање [тих] података дало веома јасну слику и прецизан узорак онога што се дешавало у целој Србији“. На основу својих сазнања Хантер је сматрао да „тачан обим […] губитака највероватније никада неће бити познат“, али је додавао: „према подацима са којима располажем, у оквирним границама се може проценити да је током три месеца – од јануара до марта 1915. – број заражених пегавим тифусом и повратном грозницом у Србији […] био нешто испод 500.000 оболелих, а смртних случајева је било најмање 120.000“. Иако некомплетни, подаци са којима је Хантер располагао су најпотпунији које данас имамо. У домаћој историографији се основни ток епидемије реконструише на основу њих, а онда се врше допуне „из појединачних и непотпуних извештаја српског санитета“, како је то наведено у једној релативно новијој студији.

Прикупљене податке Хантер је пажљиво анализирао за време боравка у Србији и после рата. Током боравка у Србији свако вече је „три до четири часа“ проводио у „проучавању“ и „тумачењу“ података које је добијао и на основу тих анализа је писао препоруке за даљи рад надлежним органима. Како су многи подаци били „запетљани и тешки за анализу због […] одласка на Исток“ тек после завршетка рата је успео да „заврши детаљну анализу података“ и припреми студију за објављивање. Резултати анализа су приказани кроз 21 графикон и 22 мање и веће, једноставније или сложеније табеле. Поред увида у саме графиконе и табеле, од којих су неки изразито сложени и компликовани, о напору који је уложен сведоче и Хантерове речи да је за једну од анализа, „најкомпликованију од свих“, утрошио „око пет месеци рада“.

Податке са којима је располагао Хантер је на различите начине користио правећи хронолошке приказе развоја епидемије за целу Србију или само за одређену област или град, вршећи анализе по предузетим превентивним мерама или поредећи ток епидемије са осталим великим епидемијама. Због оваквог приступа и настојања да се проблематика сагледа из различитих углова, у студији су честа понављања података. На ово је такође утицало и то што је поред својих анализа и сећања Хантер цитирао различите документе који су се односили на исту тематику. Књига је подељена на три велика „дела“, са 15 поглавља, у оквиру којих се налази преко 50 мањих поднаслова. Бројна понављања података и оваква структура студије чине бесмисленим приказ садржаја „од поглавља до поглавља“, па ћемо у наставку укратко изложити најважније податке које Хантер наводи – о формирању Мисије и њеном хитном одашиљању у Србију, стању које су затекли по доласку, превентивним мерама предложеним српским властима и заустављању епидемије и промени до које је у Србији дошло захваљујући примени ових мера.

Пре него што кренемо на разматрање ових питања, треба напоменути да иако су у наслову књиге пегави тифус и повратна грозница (повратни тифус, рекуренс) наведени равноправно, огроман део књиге се односи на епидемију пегавца. Није ово нека специфичност Хантерове студије. Иако су обе епидемије имале истовремени ток и биле заступљене у истој популацији, због далеко веће смртности од пегавца у литератури се епидемија повратне грознице само „овлаш спомиње, а да се при том довољно не анализира“, како су то приметили проучаваоци ове теме.

Како је дошло до формирања Британске војно-санитетске мисије за Србију? Почетком фебруара ситуација у Србији се све више погоршавала и број оболелих од тифуса се значајно повећавао. Како предузете мере нису давале резултата, а домаћи ресурси били недовољни да се заустави даље ширење епидемије, суочена са озбиљном опасношћу слабљења одбране земље Влада је 9. фебруара 1915. упутила апел савезницима за помоћ у лекарима који би помогли да се сузбије зараза. Хантер сведочи да је британски реакција била „без колебања“. Као посебно заслужног за то наводи државног војног секретара лорда Киченера који је био „веома заинтересован да пошаље помоћ у Србију што је брже било могуће“. По убрзаном поступку Хантер, дотадашњи „виши лекар Болнице за заразне болести у Лондону“, је „постављен за пуковника, старешину мисије“ и поверена му је команда над 25 лекара-официра Краљевског војно-медицинског корпуса. Хантер наводи да су инструкције биле да „мисија не треба да се бави болничким клиничким радом већ треба да, пошто се утврде стварни услови и карактеристике епидемије, направи коначан програм превентивног рада који би служио заустављању епидемије у српској војсци, и у целој земљи“. Мисија је кренула на пут већ 15. фебруара, а у Ниш је стигла 4. марта.

На више места Хантер наводи да је Мисија изузетно топло дочекана. У мемоаристици и литератури могу се срести оптужбе на рачун државног руководства да није правовремено предузело адекватне мере да се спречи и заустави ширење епидемије. Ако је пропуста и било у претходном периоду (део се може објаснити објективним разлозима – недостатак средстава и ресурса после Балканских ратова, изненадно избијање новог рата), Хантер сведочи да су за време његовог боравка цивилне и војне власти биле „у суштини практичне у сагледавању ствари, и веома свесне потреба тренутног стања“ и да су пружиле мисији „најјачу подршку“. На „препоручене мере“ су реаговали „без колебања и практично“ и „са карактеристичном енергијом“ су се „бацали“ у њихово извршавање. Хантер истиче да је успех Мисије „у највећој мери“ зависио од „топле подршке које су нам српске власти дале од почетка до краја“.   На неколико места Хантер се осврнуо и на пожртвованост и велико страдање српских лекара (стр. 95–96, 98, 104).

Стање са којим се британска мисија суочила по доласку – број оболелих и смртност – су били такви да је Хантер прибележио: „Догађаји у седмици по нашем доласку у Србију показали су да су нас чекала многа изненађења […] која су у потпуности потврдила, и далеко превазишла оно што је раније описано у историји ове заразе“. Домаћи аутори су наводили оквирна поређења са осталим великим епидемијама. Тако је др Владимир Станојевић писао: „Помор и пустош, коју је учинила ова најприлепчивија зараза код нас у војсци и по народу, може се упоредити само са чувеним епидемијама из Наполеонових ратова“. А Милутин Велимировић је још неодређеније наводио: „У историји ратних зараза страшна епидемија пегавца у Србији 1914–1915 год. заузима језиво место као једна од најстрашнијих морија“. За разлику од уопштених поређења, Хантер је пажљиво анализирао и поредио податке о току и размерама епидемије са подацима о две велике епидемије – Ирском епидемијом (1846–1848) и Енглеском епидемијом (1863–1865) – и уз навођење тачних података закључио: „српска епидемија је тако била најизненаднија по настанку, најбржа у порасту и највећа по обиму“. Захваљујући мерама које је предложила британска мисија, Хантер је могао да дода: „а најбрже је заустављена од свих сличних епидемија у историји“.

Како је почетком марта, по доласку Мисије, изгледало стање у Србији? Хантер бележи да је „стање ужасно лоше“ и да је епидемија била „без контроле“, да је „тешко сагледати ужас и беду насталог стања“. Пише и о „суморности која је свуда постојала“ и „страху који се увукао у становништво“. Колико је лоше било стање у болницама види се из описа прилика у „првој болници коју је посетио у Нишу“: „било је 700 заразних људи у 200 кревета које су делили; надлежна су била само двојица младих лекара“; „људи у групама од тридесет, четрдесет, педесет и шездесет болесних од пегавог тифуса, повратне грознице и трбушног тифуса, сви пацијенти измешани заједно, лежали су у слабо прозраченим собама, збијени на даскама, у неким случајевима тројица или четворица у два или три кревета са једним ћебетом између њих, многи од њих на поду […] Није било медицинских сестара: болничко особље чинили су само аустријски заробљеници; није било купатила ни услова за купање; није било ни санитарних услова. Телесна течност и измет болесних од трбушног тифуса и од других болесних отицале су кроз под у отворену септичку јаму у близину болесничког одељења; није било услова за дезинфекцију ни по пријему ни по отпуштању болесних“. Како у болницама није било довољно места за све, за смештај су коришћене и школе, разне зграде, кафане и приватне куће. Обилазећи и овакве објекте, Хантер је прибележио: „услови у разним крчмама и гостионицама које су коришћене за смештај оболелих од пегавог тифуса […] били су слични или чак и гори“. Тежина стања и велика смртност се види и из Хантерових утисака из Крагујевца: „сама сахрана умрлих представљала је проблем у одсуству радника или грађевинског материјала. Тела су лежала несахрањена у групама од скоро 200“.

Затечено стање, како пише Хантер, „поставило је проблеме изузетне тежине“. Најшире посматрано, биле су две све врсте проблема: 1) „клинички проблем који се тицао побољшања болничког смештаја“; 2) „превентивни проблем заустављања даљег ширења заразе“. Што се тиче прве ставке, предузети су кораци да се побољшају санитетски услови у болницама, да се обезбеди додатни смештај, да се обезбеде средства и одговарајуће мере за дезинфекцију, пријава оболелих болницама је постала обавезна, као и њихова изолација и раздвајање болесних од пегавца и повратне грознице у засебне болнице. У вези са овим мерама, Хантер је у више наврата тражио од британских власти да шаљу ћебад, постељину, одећу за болеснике, шаторе, вакцине, различит медицински материјал и инструменте за болнице и лечење. При „изради програма превенције којом би се зауставила епидемија“ водило се рачуна да се треба борити против болести које се преносе вашима (пегави тифус и повратна грозница) и оних које су се преносиле нечистом водом или канализацијом (трбушни тифус који је тада преовладавао и колера чије избијање се очекивало). Како је највећа опасност претила од болести које се преносе вашима, најважније је било осмислити „неки једноставан начин дезинфекције материјала који су били свима при руци и које су сви могли да импровизују и одмах употребе како у болницама тако и у приватним кућама“ и информисати народ о начину на који се болест шири. Што се прве ствари тиче, „у року од четрдесет осам сати“ санитетски официр мисије потпуковик Стамерс је осмислио „дезинфекционо буре“, које је било јефтино за израду и једноставно за руковање. Ово буре, којим се врелом воденом паром вршила дезинфекција одеће и постељине, у Србији је било познато као „енглеско буре за дезинфекцију“, а касније када је коришћено у „источним ратним областима“ звали су га „српско буре“. Како Хантер наводи, на српској страни су о овом бурету говорили као о „Колумбовом јајету једноставности и ефикасности“. Пре појаве „српског бурета“ масовна депедикулација није била могућа и у литератури се за њега наводи да је почетак његовог коришћења представљао „кључни моменат који је довео до преокрета у борби против пегавца“. Поред решавања проблема дезинфекције, „друга потреба је била да се самом народу објасне чињенице у вези са начином ширења болести које се преносе вашима“. На основу дописа српским властима и „предложених памфлета и постера“, предузети су кораци да се „јавни интерес […] побуди памфлетима и новинама“. Народ Србије је апелом позван у „рат против заразе“. Уз паролу „смрт свој гамади“ дата су упутства „како да се води нови рат; како се ослободити од вашију, бува, и гамади једноставним, практичним домаћим мерама“. Трећа мера која је предложена првих дана по доласку односила се на „унапређење санитарних мера и контролу воде против постојећег трбушног тифуса, и превентивну вакцинацију против колере која се очекивала“. Препоручени су кораци за одговарајуће снабдевање водом за пиће, саветоване методе за пречишћавање воде путем хлора и од В. Британије је тражено 300.000 комплета доза вакцине против колере (касније је тражено још 200.000).

Приликом првог путовања возом по дану, Хантер је за стање „у вагонима воза и на станицама“ навео да је било „стање превеликог притиска и збијености; гомиле сељака у бундама од овчијег крзна – идеалном станишту за безбројне ваши – могли су се видети свуда како покушавају да се укрцају на воз“. Овакви услови су „у потпуности погодовали ширењу заразе“ и железничка мрежа је деловала „као ‘заразна река која преноси заразу уздуж и попреко по целој земљи’ – од војних области ка цивилним областима и обрнуто“. После увида у стање на железници Хантер је 10. марта предложио три мере: суспензију железничког саобраћаја, обуставу војног одсуства и формирање станице за карантин и дезинфекцију у Младеновцу. Прве две мере су ступиле на снагу 16. марта. Циљ предложених мера је био да се „заустави ширење зараза железницом по целој земљи“, нарочито из војних области на западу и северу, на централне и јужне „цивилне области“ и обрнуто. Посебно је било важно да се „војна област А“ (где се налазио епицентар епидемије: Ваљево) „одсече од остатка Србије“. Првобитно је железнички саобраћај суспендован на 15 дана, али је (упркос свим непријатностима) на Хантерово „изричито инсистирање“ 30. марта, у периоду када је епидемија пегавца доживела врхунац, суспензија продужена за још 15 дана. Својим анализама Хантер је убедљиво показао колики значај су имале ове мере – обустава железничког саобраћаја је довела до прекида епидемије у трајању од четири недеље (после периода инкубације, најчешће 10–12 дана, 28. марта је смањен број болесних у болницама и у наредном периоду дошло је до даљег убрзаног опадања). Настављање саобраћаја 16. априла довело је до „поновног наглог избијања зараза, тачно десет до 12 дана од настављања железничког саобраћаја“. На овом примеру се видео сав значај ширих административних мера и Хантер је закључивао: „дејство мера за целу земљу било је далеко веће од мера на локалном нивоу“.

Претходне две мере које су предузете у складу са „важном стратешком одлуком“ да се „прекину линије заразе између армија на северу и цивилних области Србије“, биле су употпуњене оснивањем „великог карантина и станице за дезинфекцију у Младеновцу“ и осмишљавањем „санитетског воза за дезинфекцију“. Младеновац је изабран због тога што се налазио на „раскрсници“ двеју војних области на западу и северу земље (на „раскрсници ваљевске и београдске пруге“) и као такав био погодан за њихово „раздвајање“, као и за спречавање ширење заразе из ове две области ка југу. Због кашњења са одлуком о оснивању „дезинфекционе станице“ у Младеновцу, каснило је и њено пуштања у рад. Почетак рада је, такође, праћен тешкоћама, али је у периоду када је било најпотребније, од 3. маја, станица „постала потпуно оперативна“ и „најефикасније зауставила ширење заразе која се поново почела ширити по настављању железничког саобраћаја“. Када је радила у „пуном капацитету“ станица је могла да изврши дезинфекцију до 1.700 људи дневно. Предузете мере, као и оснивање две велике пољске болнице за заразне болести, учинили су да Младеновац постане „најважнија станица за карантин и дезинфекцију у Србији“. Обавезна дезинфекција војске и цивила подразумевала је задржавање у трајању од 12 до 24 часа, преглед од стране лекара и смештај у болницу оболелих, бријање и шишање, купање и дезинфиковање одеће. Поред мера предузетих у Младеновцу и чишћења осталих железничких станица и возног парка, велики значај је имало и осмишљавање железничких вагона за купање и дезинфекцију и почетак рада два воза за дезинфекцију и вакцинацију. Ова је била „потпуно нова мера, која претходно никада није била примењена ни у једној војсци“. Израда првог, „енглеског“, воза за дезинфекцију је убрзана да би се уклопила са обновом железничког саобраћаја. Овај воз са 15 кола и вагона почео је са радом 19. априла. Касније је у употребу ушао и други, „српски“, воз. Идеја је била да се ови возови зауставе „на најпогоднијем месту“ што ближе војним јединицама и да се онда војници у групама доведу на „брзинску вакцинацију против колере, и комплетну дезинфекцију њихове одеће и тела ако је могуће“.

Хантерова мисија је радила у јеку епидемије: највеће преношење заразе се десило од 8. до 18. марта, рачунајући период инкубације највећи пораст броја оболелих је био од 18. до 28. марта, када су, заједно посматране, епидемије пегавца и повратне грознице достигле врхунац. По достизању максимума број болесних у болницама се задржао на приближно истом нивоу десет дана (до 7. априла), што значи да је „број пријема у болнице био раван броју отпуштених и умрлих, уместо да их у истој мери превазилази“. Захваљујући енергичној примени предложених мера, грубо посматрано, од 3. априла до 4. јуна забележен је пад болесних од 78%. Смртност од 30% током јануара и фебруара и 40% током марта, у априлу је пала на 18% и 14% у првој половини маја. Пребацивање тежишта борбе против епидемије са лечења на превентивне мере, широка примена болничких и санитетских мера, „српског бурета“, информисање становништва и надлежних органа о начину преношења болести и методама борбе против исте, као и примена ширих, административних мера, довели су врло брзо до заустављања епидемије и огромне промене у земљи. У извештају британским властима од 17. маја 1915. Хантер је следећим речима прокоментарисао новонастало стање: „Волео бих да вам могу описати промену која је наступила у изгледу ове земље: мере чистоће сада владају на свим станицама и вагонима на железници и заиста свуда – у кафанама и кућама; осећај наде и среће сада преовладава уместо осећаја суморности и страха који су били прожели све слојеве када смо тек дошли. Изванредне промене десиле су се у стању у којем се налазе болнице; промене у чистоћи, релативној удобности и реду у болницама који су завладали уместо претрпаности и шокантних хигијенских услова који су некад преовладавали.“ Како су британске власти сматрале да је задатак успешно обављен, Хантер је 1. јуна добио наредбу о опозиву Мисије на Малту „где су услуге њених официра биле хитно тражене за болничке потребе настале борбеним дејствима на Дарданелима“.

Осим података о епидемији пегавог тифуса и других заразних болести, у књизи се могу наћи и нека запажања и сазнања о Србима и њиховој улози у Првом светском рату. Данас, када нам из Велике Британије долазе књиге попут „Месечара“ Кристофера Кларка у којој се за Србију тврди да је свесно „балканизовала Антанту“ и изазвала Први светски рат, није на одмет подсетити се како су нас ондашњи Британци видели. На једном месту Хантер наводи: „Срби су се борили без прекида у три велика рата скоро три године – а све то се могло издржати једино јаким патриотизмом и самопожртвовањем српског војника“. О првом аустроугарском нападу Хантер пише: „Напад и повлачење Аустријанаца пратила су највећа зверства према становништву. ‘Према једном таквом становништву’ – како је гласила званична аустријска наредба – ‘нема места осећајима човечности или великодушности.’ Утврђено је да тај напад није био рат већ погубљење једног народа.“ Први аустроугарски поход на Србију је имао „казнени каракер“ и већ у првим недељама рата више хиљада цивила је било убијено, рањено или заробљено, вршена су силовања, спаљивана српска села, пљачкало се и уништавани су објекти без војног значаја. Иза оваквих поступака су стајала конкретна наређења највиших аустроугарских официра, попут наређења генерала Хорстајна, које Хантер наводи. Иако су ове чињенице у историографији прецизно утврђене, чини нам се да широј јавности нису толико познате и да их, због њихове важности, треба понављати сваком приликом. У уводним деловима студије Хантер пише о „храбрости и патриотизму српске војске“ и ширем значају великих српских победа из 1914. године. За Церску битку наводи да је била „прва велика битка коју су Савезници добили на европским фронтовима“. Пишући о „важности српске победе“ у Колубарској бици позива се на „Успомене“ генерала Лудендорфа који наводи да је аустроугарска војска „претрпела тежак пораз у Србији“ и да после тога „они више нису били оруђе за ефикасно ратовање“. Широко посматрајући стање на фронтовима Хантер наводи да у првом периоду рата „који је био препун догађаја на француском и руском ратишту српске војне околности нису привукле довољно пажње“, али после Колубарске битке оне су се „могле видети у њиховој правој перспективи, а имале су и велики утицај на каснији ток догађаја у свим ратним областима на Истоку“. У Хантеровој студији наилазимо и на назнаке одређених негативних појава. Пишући о томе како у Крагујевцу „ни у једној продавници“ није могао да се набави алкохол, Хантер наводи како је део алкохола за потребе Мисије „реквирирао један српски официр од апотекара који је био рекао да нема алкохола“. Обилазећи различите објекте по доласку у Србију, Хантер описује једну малу собу у којој је на поду било дванаесторо оболелих жена и деце, а у углу је био „диван кревет са белим чаршавима и свиленим покривачем“ који је био „спремљен за супругу једног богатог официра коју су очекивали“. Интересантно је запажање о једној црти националног карактера у вези са променом до које је дошло у кафанама – када је једна кафана сређена (окречена, офарбана, очишћена) њен пример је утицао на остале. Хантер је ову „ланчану“ реакцију објаснио на следећи начин: „Јер Србин има спортски дух и ништа га не инспирише више од ривалства, да се изједначи, или ако је могуће, да надмаши напредне комшије у пословима“.

На крају, поводом књиге, осећамо да треба рећи нешто о томе како сто година касније гледамо или треба да гледамо на различите аспекте епидемије пегавог тифуса у Србији 1914/15. године. Чини нам се да данас то треба да буде „место сећања“ у коме се преплићу огромно страдање, велика пожртвованост лекара и болничара – истинских јунака овог „рата против заразе“, хуманост и солидарност низа држава, организација и појединаца из иностранства. Најзначајнију помоћ Србији пружиле су Велика Британија, Француска и Русија, али је значајна била и помоћ која је стизала из низа других држава. Пошиљаоци помоћи су били различити: владе, националне организације Црвеног крста, добротворна удружења и појединци. Ова помоћ (лекари специјалисти, болничко особље, неопходна опрема, лекови, новац) је била одлучујући фактор у обуздавању епидемије. Сама британска војно-санитетска мисија је дала огроман допринос томе. Начелник Санитетског одељења Врховне команде Лазар Генчић је изражавајући захвалност Хантеру и члановима његове мисије „за оно што сте учинили за српску војску и народ“ истакао: „Премда сте ви и ваша мисија радили тек у кратком времену, изузетни резултати су постигнути. Помоћ коју нам је ваша мисија пружила у сваком погледу, под вашим искусним руководством, стајаће на челу целокупне иностране помоћи коју смо примили у овом рату.“

Када смо код осећаја захвалности, можемо рећи да нас је „шеф“ Мисије, Вилијам Хантер, двоструко задужио. На првом месту својим ангажманом у Србији, а затим и обрадом, систематизацијом прикупљених података и писањем ове студије која је једно од најзначајнијих дела које имамо о овој тематици. У једном писму Хантер помиње „осећај дубоке захвалности за многе изразе добродошлице и уважавања којима су нас многи обдарили током нашег боравка овде“. Командир српског санитетског воза за дезинфекцију Милутин Копша је у писму упућеном непосредно пре одласка Мисије из Србије, писао Хантеру: „Са свих страна […] изузетна активност ваше мисије за добро наше отаџбине је позната и призната“. Додајући: „Стара пословица гласи: У нужди се познају прави пријатељи. Ви сте дошли да нам помогнете када нам је нужда била бескрајно велика, и тиме сте нам показали искрено пријатељство.“ У истом духу је и низ других појединаца и органа изражавао захвалност Хантеру и члановима Мисије за помоћ пружену „у тешким временима када је зараза уништавала овај народ“. Заиста, током и после Великог рата, Срби су умели да изразе захвалност и поштовање према странцима који су у различитим фазама рата долазили да помогну. О томе сведоче мемоарски записи припадника страних мисија и сећања Срба, затим дирљиви посмртни говори над одром преминулих, надгробни споменици и различита спомен-обележја која су подизана у њихову част. Већ 1915. у Младеновцу је становништво подигло спомен-чесму у знак захвалности за делатност Болнице шкотских жена и др Елси Инглис. Касније, све до данашњих дана, слична обележја су подизана и у другим местима (на пример: спомен-чесма у знак сећања на делатност британских медицинских мисија у Врњачкој Бањи, спомен-плоча у Лазаревцу на Дому здравља у знак захвалности за делатност припадница Болнице шкотских жена; у Врању је испред Дома здравља подигнут споменик др Изабел Емсли Хатон и „лекарима и сестрама Болнице жена Шкотске“, а средња медицинска школа је названа у част др Хатон; у Крагујевцу је у дворишту Црвеног крста постављена спомен-плоча др Елизабети Рос; спомен плоче различитим савезничким медицинским мисијама постављене су на згради Српског лекарског друштва, а недавно је у дворишту СЛД-а откривен споменик др Лудвигу Хиршфелду). Један од добрих начина на који данас чувамо сећање на пожртвована и племенита прегнућа припадника страних медицинских мисија јесу и преводи њихових мемоарских, дневничких и научних дела. У поменутој едицији „Србија 1914–1918“ Издавачка кућа „Прометеј“ је осим превода Хантерове студије објавила и преводе књига Катарине Штурценегер, Мејбел Синклер Стобарт и Аријуса ван Тинховена.

Размере страдања од пегавца су биле такве да је Л. Генчић писао да је ову епидемију оправдано назвати „Здравственим Косовом“ и да је она однела више људских живота него ратне операције и злочини окупатора из 1914. Попис жртава не постоји, а као најприближније процене броја умрлих у савременој историографији се наводе: 30–35.000 војника и око 100.000 цивила. Страдало је и око 30.000 заробљеника. Можда смрт у епидемије пегавца нема ту јуначку црту, као на пример погибија на Мачковом камену или у Колубарској бици, приликом преласка Албаније или на Кајмакчалану (сетимо се како се Ћосићев Незнани Болесник из Времена смрти, питао: „зар нас стварно она, ваш, сада убија? […] Тај мали, журављиви, вишеножни и тужни прљавко, од Римљана назван – Pediculus vestimenti, прети да помори Србију! Ваш?! Гледам је и не могу да верујем. И разумем све моје сународнике који у то не верују. Ми, кажу, сломисмо и из Европе најурисмо у Азију – вековну Турску Царевину, победисмо Бугарску у налету, пре месец дана разбисмо Балканску армију Аустро-угарске Царевине, и зар ће нас сада заиста да победи ваш, вашка, вашчица, гњида! Збиља, каква је то спрдња богова с нама?“). Међутим, не сме се дозволити да на оволике жртве падне сенка заборава. То би их у потпуности обесмислило. Данас, када је поводом стогодишњице појачано интересовања за теме из Великог рата, постоји шанса да се направе крупни кораци на плану изградње „културе сећања“ на овај период који треба да има важно место у националном идентитету. Проучаваоци ових питања нас упозоравају да сећање на заједничка страдања зближавају и јаче повезују нацију него сећања на заједничке победе. Због тога епидемији пегавог тифуса као страдању огромних размера треба посвети посебну пажњу. Превод Хантерове студије је један велики корак у том правцу. Велики значај би имало и превођење зборника радова америчких лекара Тифусна грозница са посебним освртом на српску епидемију (Кембриџ, 1920), као и низа других стручних радова, дневничких и мемоарских сведочанстава припадника страних медицинских мисија. Овом приликом треба скренути пажњу и на друге видове ширења „културе сећања“ на епидемију пегавог тифуса у Србији 1914/15. Последњих година најбољи пример за то је низ корака који су предузети у вези са Ваљевском болницом – поред објављивања монографије, тематских бројева стручних часописа или прилога уз часописе, одржавања научног скупа – припремљена је врло запажена изложба која је гостовала широм Србије, „виртуелна изложба“ је доступна на интернету, на фејсбуку је покренута одговарајућа страница, у Ваљеву су обележени објекти у којима су лечени болесни, објављен је историјски роман и припремљена представа на ту тему, а снимљен је и документарни филм.

Аутор текста: Момир Нинковић
Текст оригинално објављен у „Историјским свескама“ (бр. 40/октобар 2019, стр. 16-25)

[1] Вилијам Хантер, Епидемије пегавог тифуса и повратне грознице у Србији 1915. године. Порекло, ток и превентивне мере употребљене у обуздавању пегавог тифуса и повратне грознице.
Етиолошка и студија о превенцији на основу докумената Британске војне санитетске мисије за Србију, 1915. године (са картама и графиконима)
, превео и уводну студију написао Милан Грба, Нови Сад 2016, 264 стр.

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.