Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

МИСТЕРИОЗНО ЉУБИЧАСТО

На први поглед, рекли бисмо да је Љубичасто књига лепих корица, а естетичари би се сложили са тим; затим да је ово књига загонетног наслова, пуна симбола, надовезали би се критичари и најзад, књига необичног садржаја, додали би. Ипак, оно што нас највише интригира јесте сам наслов књиге, та фамозна реч љубичасто, прогања нас и тера на тумачење и размишљање.

Шта је љубичасто, питамо се.

Песник је ово покушао да објасни у уводној причи збирке која говори о чудесном јутру у завичају, баки која је годинама уживала у магији ранојутарњих часова, поезији, слободи и… љубичастом. Када је прочитамо, постаје нам јасно: Мићо Савановић написао је једну од својих најбољих прича икада! Сећам се да сам након читања данима била под утисцима, и кад би ме неко замолио да кажем реч-две о збирци, рекла бих, без претеривања: Уводна прича је сјајна.

Мићо Савановић у овој причи приповеда о свом детињству на начин на који је то чинио Ћопић: лагано, ведро и са пуно најтананијих емоција. Начин на који Ћопић описује свог дједа Рада, врло је сличан начину који Мићо Савановић користи при описивању протагонисте своје приче, баба Зоре, а кроз уметнуте стихове провејава хаику. Сећање на детињство, кажу, не бледи. Сетимо се само Ивана Галеба.

Грађа за причу настала је спонтано једног завичајног јутра.

            Кад сам једном, као да ме је неко убацио, улетео у собу – баба се само осмехнула, као да ме је очекивала. А није. Био је ово први пут да сам на своју руку устао и бануо у бабин ранојутарњи свет, у собу која је у ово време припадала само њој…

У ранојутарњем свету, у зору, пекла се погача, мирисала на посвећеност, чула се песма петлова, који, по теорији мудре баке, лепше певају кад су затворени. Да ли је то заиста тако? Јесу ли најлепше песме о слободи испеване иза решетака, у мраку тамница, само су нека од питања која се намећу. Славни принц поезије, једном је забележио:

Хоће ли слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој?

Питање слободе врло је комплексно и уско повезано са поезијом која катарзично чисти нашу душу. Можда и песме испеване у заточеништву ово чине, питамо се.

Из неког само њему познатог разлога, можда због љубичастих одблеска у зору, аутор је остао запитан над феноменом слободе, над зором и животом, љубичастом бојом. Од тада лирски субјекат жели да одгонетне невидљиве везе између ове три ствари − слободе, поезије и живота.

Трагајући за значењем, пошао је путем поезије, те је једном циклусу дао назив књиге Љубичасто. Овај циклус састоји се од четири ефектне, љубавне песме, посвећене лепој, неименованој девојци која је предмет жудње. У првој песми, испољена је жеља за поседовањем девојке о којој песник најпре недоречено и са дозом збуњености пева, постављајући кључно питање чија си, док на крају јасно и одлучно изражава жељу да буде његова јер:

            Кад те видим

            Каква си

            Срце би

            Да моја си.

            (Ој дјевојко)

Друга песма варира исте мотиве, док у трећој њихов однос из жељеног и фиктивног, прераста у стваран и чулан.

Ово је дакле, љубавна песма у ужем смислу која говори о заносу мушкарца и жене. Врло је мелодична због рефрена Љубимо се љубичасто који се у свакој строфи понавља два пута. Нимало није зачуђујуће то да се љубавни чин одвија у зору јер зору можемо повезати са љубичастим и овде, а сама зора симболизује рађање, нови живот, али и процес обнављања живота и његове енергије.

Сећамо се уводне приче, љубави која је зрачила из сваког бакиног поступка, па се можемо запитати да ли је љубичасто манифестација љубави?

Истина, реч је о две потпуно различите и другачије врсте љубави, али уочавамо да се ова боја спомиње увек када је она у питању. Можда је можемо повезати и са заносом. Зашто да не? Љубав је занос маште и ума. Код Савановића љубичасто је и поезија, лепота.

Ако збирку сагледамо у целини, уочавамо да се састоји од песама и две приче, уводне и одјавне које покушавају да нам наговесте знакове поред пута. Читајући ову поезију, одушевљавамо се кратким, смисленим песмама и пратимо трагове љубичасте боје која се јавља у проживљеним стиховима, песмама писаним на начин Васка Попе. Оне су језгровите и снажне, те имамо утисак да су скупиле у себи сву лепоту живљења.

Такође, поред колорита, уочавамо да се у књизи преплиће песников родни крај, фантастични предели Босне коју памтимо из описа најпознатијег Стричићанинца, и оно што је интересантно: топоси равне Војводине, романтичних Карловаца окупаних љубичастом зором. Опште је познато да су Карловци еуфемизам за песништво, почев од Бранка, па се питање да ли је ова красна боја поезија поставља само од себе. Једно је сигурно – све те нијансе, свечана тишина, буђење и победа над мраком јесу најрадоснија песма.

            У свитања љубичаста ниче

            Нада јутро у радост претаче.

(Душа слуша)

Је ли песничка нит спозната у детињству, лепота која очарава на различитим местима, у различитим облицима, можда љубав према слободи као врхунском ауторитету и насушној потреби уметника?

Шта је, дакле, Љубичасто?

Тек на крају, аутор покушава да нам одговори на ово питање које нас је мучило све време, да нам објасни значења љубичасте боје. Она су најразличитија: од духовности и уравнотежености, до мистицизма и достојанства. Објашњења су веродостојна, али не толико убедљива да изаберемо само једно од њих и прихватимо га као апсолутну истину. Она не постоји. Сама књижевност није ништа друго до трагања за истом и прича о њој, а Љубичасто је у овој књизи представљено као кључ за откривање смисла.

Након читања ове загонетне збирке закључујемо да је аутор истински заљубљеник у књижевност и поезију. Начин на који пише, искрен, топао и проживљен враћа нам веру у живот, људе, и на крају − у књижевност. Питање које нас је мучило, шта је љубичасто и зашто баш та боја, наставља да нас интригира и даље јер су одговори бачени пред нас, а ми не знамо који да одаберемо. Да ли је љубичасто боја живота, љубави, слободе или уметности остаје нам да откријемо. Да буђењу буде зора.

О АУТОРУ:

Марија Бјелица рођ. Пргомеља (1988) је професор српског језика и књижевности и докторант на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише и објављује поезију, кратке приче, књижевну критику у земљи и региону, али и на свом блогу http://prgomelja.blogspot.rs/ 2014. године добила је награду Стражилово за књигу поезије Алтер его, а 2018. награду Златно слово за најбољу књигу кратких прича Игре пролећа и сене. Живи и ради као новинар у Новом Саду.

Упутство за слање рукописа

Како би процес слања и одабира рукописа био што бржи и једноставнији, молимо вас да се придржавате доле наведених правила:

  • Предлог рукописа шаље се искључиво путем мејла, на адресу dijana.t@prometej.co.rs
  • Предлог рукописа треба да садржи кратку биографију аутора са контакт подацима, синопсис дела, обим и садржај, као и објашњење због чега би дело требало да се нађе у продукцији ИК Прометеј.
    
Приликом слања предлога рукописа, није потребно да нам шаљете целокупно дело.
  • У року од 90 дана од приспећа предлога, бићете обавештени о даљој одлуци наших уредника, те уколико за тим буде било потребе, биће затражено да пошаљете целокупно дело на читање. У супротном, мејлом ће Вам бити упућен негативан одговор.
  • О коначној одлуци након фазе читања целокупног рукописа обавештавамо Вас у року од 90 дана, такође мејлом.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.