Moja korpa (0)
  • Nema proizvoda u korpi.

Edukacija

Ivan Zlatković: Antologija šaljivih narodnih pripovedaka,

Indeksacijom u širokoj oblasti usmenoga stvaranja Ivan Zlatković bavi se u kontinuitetu gotovo četvrt veka – naklonost ka osobenim i retkim, a nauci vrlo potrebitim klasifikacionim alatima, najpre je prepoznata u radu na Antologiji narodnih pesama o Marko Kraljeviću (1996), nastavljena magistarskom tezom i potonjom knjigom Epska biografija Marka Kraljevića (2006), da bi svoje teorijske vrhunce dosegla u doktorskoj disertaciji o tipologiji humora u srpskoj narodnoj prozi, publikovanoj pod znakovitim nazivom Ka poetici smeha (2017), dok su brojni primeri, uputnice, pojašnjenja i raznovrsna folkloristička građa, od najstarijih zapisa, preko pobočnih objavljenih u periodici, do rukopisnih zbornika kojima se ovaj istraživač u višegodišnjem naučnom radu koristio, opredmećeni u Čestoskoku – antologiji bezobraznih narodnih priča (2016) i Likovima u šaljivim pripovetkama – prilogu tipologiji i indeksaciji likova u srpskoj narodnoj prozi (2017).

Čak i prosto ređanje ovakvih aktivnosti i naslova nužno nas dovodi do konstatacije da je u današnjem srpskom folkloru Ivan Zlatković jedan od najvećih znalaca kada je reč o indeksaciji tema i motiva, a još važnije je što su njegova teorijska proučavanja uvek bila praćena i sjajnim izborima usmene poezije i proze, u kojima je aktuelizovao i pomalo zaboravljene zapisivače i sakupljače i ukazivao na vredne i žanrovski različite priloge iz periodike, ne zaboravljajući napomene o varijantnosti ili, pak, i stručnoj javnosti i čitalačkoj publici predstavljao potpuno nove, tj. promovisao danas skrajnute priređivače, čime su u velikoj meri ostvarene drevne pouke o spoju zabavnog i korisnog. Jer u svakom od ovih dragocenih cvetnika nalazi se izuzetna građa, ali i neki provokativni sadržaji, kao i oneobičavanje u smislu prezentacije primera i pravljenja drugačijih registara ili se njima mestimice dovode u pitanje dosadašnja merila i preispituju iskazane zasluge.

Konkretno, u Antologiji šaljivih narodnih pripovedaka među 244 pažljivo prebranih umotvorina, razvrstanih u sedam uglavnom tematsko-motivskih celina, a zapisivanih preko dvesta godina, najviše je od Vuka Vrčevića, više i od poznatijeg njegovog imenjaka, što se može se opravdati potrebom da se oda priznanje velikom zapisivaču i sakupljaču čija je slava još uvek u dobroj meri nesrazmerna trudu i doprinosu srpskome folkloru, ali ako bismo ’ni po babu ni po stričevima’ ovih njegovih 60 zapisa uporedili sa 50-ak drugoga Vuka, kanda bi tas ipak malko prevagnuo na drugu stranu, iako su, podsećamo, upravo Vrčevićevi prilozi iz Boke, Dalmacije i Hercegovine umnogome doprineli visokom nivou zbirki Vuka Karadžića. U ovoj Antologiji nalazi se i čitav niz manje poznatih izvora (svi su, inače, pedantno navedeni ispod preuzetih primera) iz XIX veka, poput Milana Stanića (1872), Novaka Radonića (1878), Koste Kostića (1880), Nikole Kukića (1898) ili najstarijeg Jovana Mesarovića (1815), a iz tog perioda su i rane ”posrbe”, poput nekad vrlo popularnih prevoda dogodovština Nasradin-hodže,  Stevana Sremca. Takođe, veliki značaj u ovom izboru s pravom su dobile erske mudrolije Ljubiše Đenića (1976), a treba pomenuti i sakupljački rad Tatomira Vukanovića (1976), Dragutina Đorđevića (1988), Zlatimira Pantića (1998) ili Tomislava Grujića (2002), u čijim pričama ima i naznaka apsurda, a posebno treba istaći sasvim friške zapise iz Levča Snežane Marković (2004), Dragoljuba Zlatkovića iz pirotskog kraja (2005), Momčila Zlatanovića iz južne Srbije (2007) ili još neobjavljene šumadijske pošalice, dogodovštine i zavrzlame Vladete Kolarevića, naštampane iz rukopisa, jednom od zastupljenijih i kad je o kvalitetu priloga reč visoko-pozicioniranih izvora.

Čemu se mi, zašto, kako i koliko smejemo? Razlikuje li se, možebit, naše komično od onog u drugih naroda? Koje su specifičnosti narodnoga humora? Može li se Propova tipologija humora u potpunosti primeniti na našu narodnu prozu? Imamo li mi nekih tematsko-motivskih, stilskih ili žanrovskih osobenosti? Je li u pravu prozni pisac Vladimir Pištalo kada kaže da je „humor način mišljenja” i poentira da je istovremeno „najkraće rastojanje među ljudima”? Da li je ono čemu se preci naši smejaše i dalje na ovim prostorima aktuelno i komično ili izaziva drugačija raspoloženja? One ambicioznije, željne iscrpnijih odgovora, valja uputiti na Zlatkovićevu Poetiku smeha; svi drugi, umereno radoznali i ljubopitljivi, na ta pitanja relativno lako odgovoriti mogu nakon upoznavanja sa funkcionalnim i znalački napisanim predgovorom i sa bogatim, pastuoznim i upečatljivim koloritom prezentovanim u Antologiji pripovedaka. Naravno, da bi ukazao na svu kompleksnost i sveobuhvatnost humora u usmenoj prozi, Ivan Zlatković neminovno je morao da pristane i na određene ustupke, pa ćemo sporadično primetiti i manje uspele forme, neke čak na granici da odgovore definisanom žanru, kao i povremene lokalizme ili poprilično arhaičnu prozu čiji je humor zasnovan na negdanjim običajima, normama i društvenim odnosima, pa se to drugačije doima među mlađom populacijom ili zagovornicima novih vrednosti (nekorektnim bi se, recimo, moglo danas tumačiti Nasradinovo prenošenje slepaca preko vode ili izrugivanja osobama sa manama, drugačijim naravima, neobrazovanim, ženama, inovernicima, Ciganima i sl). Jasno je zašto su oni našli svoje mesto u ovom izboru i nije sporno da je svrhovitost njihova mestimice nadvladala danas donekle izmenjene etičke i estetske kriterijume.

Evo još nekoliko napomena o koncepciji i izboru, što je najškakljivije kad je o antologijama reč. Jeste, dakle, značajno što je nanovo aktuelizovan neodoljivi zapisivač Vuko Vrčević i što je konačno izašao iz senke svoga mentora, i pravedno je da je to učinjeno upravo u šaljivoj prozi, gde je možda ponajbolji, ali stiče se utisak da je tu građu trebalo još malko prosejati, a to ne bi škodilo i za priloge narečenog mentora; dobro je što u starim zapisima nije menjan jezik i pravopis – mada, ima ih koji nisu uvek na najvišem vrednosnom nivou, ali su dragoceni, između ostalog, i zbog korišćenog jezika i patinirane leksike; opet, Sremčev Nasradin-hodža, preveden krajem XIX veka, dolazi iz druge, istočnjačke kulture, pa iako dugovek i poznat na širem prostoru, svojim ’budalaštinama’, čini nam se, daleko je od ubedljivosti domaćeg Ere, osim možda u nekim krajevima sa snažnijim orijentalnim uticajem, stoga veliko njegovo prisustvo može biti diskutabilno; takođe, Milićevićeve anegdote i dosetke ne izazivaju baš prevelik smeh i potrebno je malo više tolerancije da ih svrstamo u šaljivu narodnu prozu; zato su noviji zapisi, javnosti malo poznati, pun pogodak! i dobro je što su naštampani zajedno sa ’standardima’ kako bi se sa njima sameravali, a ne bi smetalo da je pridodato još aktuelnih viceva, npr. sa etničko-socijalnim likovima (Crnogorac, Bosanac, Amerikanac, Zemunac, Mujo-Haso-Fata, policajac, doktor, učiteljica), nosiocima određenih osobina (plavuše, sponzoruše, patuljci i sl.), ”glupih” viceva ili recimo političkih, jer je ova popularna i najčešće jednostavna usmena forma u svakodnevnoj komunikaciji u potpunosti preuzela ulogu nekdašnje šaljive priče i postala, naročito u urbanim sredinama, dominantan žanr savremenog humora, pa je dovitljivi Era danas u velikoj meri reinkarniran u mlađahnom i nestašnom Perici. I neke kratke govorne forme su pomenute u predgovoru, ali nisu izdvojene u zasebnu grupu – možda je to trebalo učiniti.

Posebna vrednost Antologije je dijalekatska raznovrsnost i šarolikost lokalnih govora, uz neobično bogatu i slikovitu leksičku građu, pa ilustrujmo to nekolikim upečatljivim primerima: polažica (čovek), krađevina (pojava, proces, stanje duha), gvozdenjak (ražanj), pešestinja (grupa ljudi), jednogrlice (vikanje), nedošliće (nedođija), zacrpneti (čašu iz mora), vodarenje i mlinarenje (obilaženje gazdiluka), trsnati (mladić ili devojka), ikonosna (kuća), gledna (devojka), karamlačina (crna noć), vragađur (babin doživljaj panađura), nuždena (sirota žena), zloguk (čovek crnih slutnji), opotrebiti (osiromašiti), pokvariti (mozak), vadodušnice (pare), smernito (ponašanje u raju), mirucaju (umiru ljudi), dokoličenje, teferičosanje itd.

Svojevrsno otkrovenje predstavljaju neobično grupisane priče o nadlagivanju, tj. laži i paralaži, kako je Zlatković naslovio možda najubedljiviji ciklus, a kojima se ispod hiperbolizacije, parodijskog, grotesknog i raskalašnog, jasno uočava Bahtinov „proces karnevalizacije”, pa mišljah da bi se samo od njih dobra Antologija mogla izatkati! A kad pažljivije (tu) glavu izbistrih, dođoh do neporecive spoznaje da niti u Bibliji ni u Kuranu takovih mudrih misli i lepote kazivanja neima, a teško mi se setiti i nekoje druge knjige iz sveukupne svetske književnosti, filosofije ili psihologije koja bi se sa time sameriti mogla, a da ne pocrveni kao stidna devojka, pa se nešto mislim – da kojim slučajem gore pomenuti autor novi cvetnik samo od tih i njima nalik naših karakternih osobina napravi, to bi, čvrsto držim, što bi Sv. Basara rekao, najčitanija knjiga u Narodnoj bilioteci bila, a i šire, jer nam je, sva je prilika, sadržina njena nekako ponajbliža i najdraža i kanda svima umnogome znana…

Zasvođujući osvrt na vredno delo, dodajmo: Bez obzira u kakvom duševnom stanju i okruženju danas bio, i pred kakvim se iskušenjima i problemima nalazio, nakon čitanja ovakvih knjiga, iz naroda i za narod, kako se nekada govorilo, čovek se oseća zadovoljno, ispunjeno, razdragano, spokojno, a kada dozvoljava smeh i na sopstveni račun, a nemalo je takvih primera ovde dato, to postaje, kako kaže Valentina Pitulić, „najzdraviji oblik mentalne higijene ili zrelosti jednog naroda”, pa je dobronameran i na polzu savet svima – čitajte šaljive narodne pripovetke, uživajte u darovanom životu i lepo sanjajte!

Milan Lukić

Više možete pogledati na:

Uputstvo za slanje rukopisa

Kako bi proces slanja i odabira rukopisa bio što brži i jednostavniji, molimo vas da se pridržavate dole navedenih pravila:

  • Predlog rukopisa šalje se isključivo putem mejla, na adresu dijana.t@prometej.co.rs
  • Predlog rukopisa treba da sadrži kratku biografiju autora sa kontakt podacima, sinopsis dela, obim i sadržaj, kao i objašnjenje zbog čega bi delo trebalo da se nađe u produkciji IK Prometej.
    Prilikom slanja predloga rukopisa, nije potrebno da nam šaljete celokupno delo.
  • U roku od 90 dana od prispeća predloga, bićete obavešteni o daljoj odluci naših urednika, te ukoliko za tim bude bilo potrebe, biće zatraženo da pošaljete celokupno delo na čitanje. U suprotnom, mejlom će Vam biti upućen negativan odgovor.
  • O konačnoj odluci nakon faze čitanja celokupnog rukopisa obaveštavamo Vas u roku od 90 dana, takođe mejlom.

Prijava na bilten

Budite obavešteni o novostima i akcijama u IK Prometej.