Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

Иван Златковић: Антологија шаљивих народних приповедака,

Индексацијом у широкој области усменога стварања Иван Златковић бави се у континуитету готово четврт века – наклоност ка особеним и ретким, а науци врло потребитим класификационим алатима, најпре је препозната у раду на Антологији народних песама о Марко Краљевићу (1996), настављена магистарском тезом и потоњом књигом Епска биографија Марка Краљевића (2006), да би своје теоријске врхунце досегла у докторској дисертацији о типологији хумора у српској народној прози, публикованој под знаковитим називом Ка поетици смеха (2017), док су бројни примери, упутнице, појашњења и разноврсна фолклористичка грађа, од најстаријих записа, преко побочних објављених у периодици, до рукописних зборника којима се овај истраживач у вишегодишњем научном раду користио, опредмећени у Честоскоку – антологији безобразних народних прича (2016) и Ликовима у шаљивим приповеткама – прилогу типологији и индексацији ликова у српској народној прози (2017).

Чак и просто ређање оваквих активности и наслова нужно нас доводи до констатације да је у данашњем српском фолклору Иван Златковић један од највећих зналаца када је реч о индексацији тема и мотива, а још важније је што су његова теоријска проучавања увек била праћена и сјајним изборима усмене поезије и прозе, у којима је актуелизовао и помало заборављене записиваче и сакупљаче и указивао на вредне и жанровски различите прилоге из периодике, не заборављајући напомене о варијантности или, пак, и стручној јавности и читалачкој публици представљао потпуно нове, тј. промовисао данас скрајнуте приређиваче, чиме су у великој мери остварене древне поуке о споју забавног и корисног. Јер у сваком од ових драгоцених цветника налази се изузетна грађа, али и неки провокативни садржаји, као и онеобичавање у смислу презентације примера и прављења другачијих регистара или се њима местимице доводе у питање досадашња мерила и преиспитују исказане заслуге.

Конкретно, у Антологији шаљивих народних приповедака међу 244 пажљиво пребраних умотворина, разврстаних у седам углавном тематско-мотивских целина, а записиваних преко двеста година, највише је од Вука Врчевића, више и од познатијег његовог имењака, што се може се оправдати потребом да се ода признање великом записивачу и сакупљачу чија је слава још увек у доброј мери несразмерна труду и доприносу српскоме фолклору, али ако бисмо ’ни по бабу ни по стричевима’ ових његових 60 записа упоредили са 50-ак другога Вука, канда би тас ипак малко превагнуо на другу страну, иако су, подсећамо, управо Врчевићеви прилози из Боке, Далмације и Херцеговине умногоме допринели високом нивоу збирки Вука Караџића. У овој Антологији налази се и читав низ мање познатих извора (сви су, иначе, педантно наведени испод преузетих примера) из XIX века, попут Милана Станића (1872), Новака Радонића (1878), Косте Костића (1880), Николе Кукића (1898) или најстаријег Јована Месаровића (1815), а из тог периода су и ране ”посрбе”, попут некад врло популарних превода догодовштина Насрадин-хоџе,  Стевана Сремца. Такође, велики значај у овом избору с правом су добиле ерске мудролије Љубише Ђенића (1976), а треба поменути и сакупљачки рад Татомира Вукановића (1976), Драгутина Ђорђевића (1988), Златимира Пантића (1998) или Томислава Грујића (2002), у чијим причама има и назнака апсурда, а посебно треба истаћи сасвим фришке записе из Левча Снежане Марковић (2004), Драгољуба Златковића из пиротског краја (2005), Момчила Златановића из јужне Србије (2007) или још необјављене шумадијске пошалице, догодовштине и заврзламе Владете Коларевића, наштампане из рукописа, једном од заступљенијих и кад је о квалитету прилога реч високо-позиционираних извора.

Чему се ми, зашто, како и колико смејемо? Разликује ли се, можебит, наше комично од оног у других народа? Које су специфичности народнога хумора? Може ли се Пропова типологија хумора у потпуности применити на нашу народну прозу? Имамо ли ми неких тематско-мотивских, стилских или жанровских особености? Је ли у праву прозни писац Владимир Пиштало када каже да је „хумор начин мишљења” и поентира да је истовремено „најкраће растојање међу људима”? Да ли је оно чему се преци наши смејаше и даље на овим просторима актуелно и комично или изазива другачија расположења? Оне амбициозније, жељне исцрпнијих одговора, ваља упутити на Златковићеву Поетику смеха; сви други, умерено радознали и љубопитљиви, на та питања релативно лако одговорити могу након упознавања са функционалним и зналачки написаним предговором и са богатим, пастуозним и упечатљивим колоритом презентованим у Антологији приповедака. Наравно, да би указао на сву комплексност и свеобухватност хумора у усменој прози, Иван Златковић неминовно је морао да пристане и на одређене уступке, па ћемо спорадично приметити и мање успеле форме, неке чак на граници да одговоре дефинисаном жанру, као и повремене локализме или поприлично архаичну прозу чији је хумор заснован на негдањим обичајима, нормама и друштвеним односима, па се то другачије доима међу млађом популацијом или заговорницима нових вредности (некоректним би се, рецимо, могло данас тумачити Насрадиново преношење слепаца преко воде или изругивања особама са манама, другачијим наравима, необразованим, женама, иноверницима, Циганима и сл). Јасно је зашто су они нашли своје место у овом избору и није спорно да је сврховитост њихова местимице надвладала данас донекле измењене етичке и естетске критеријуме.

Ево још неколико напомена о концепцији и избору, што је најшкакљивије кад је о антологијама реч. Јесте, дакле, значајно што је наново актуелизован неодољиви записивач Вуко Врчевић и што је коначно изашао из сенке свога ментора, и праведно је да је то учињено управо у шаљивој прози, где је можда понајбољи, али стиче се утисак да је ту грађу требало још малко просејати, а то не би шкодило и за прилоге нареченог ментора; добро је што у старим записима није мењан језик и правопис – мада, има их који нису увек на највишем вредносном нивоу, али су драгоцени, између осталог, и због коришћеног језика и патиниране лексике; опет, Сремчев Насрадин-хоџа, преведен крајем XIX века, долази из друге, источњачке културе, па иако дуговек и познат на ширем простору, својим ’будалаштинама’, чини нам се, далеко је од убедљивости домаћег Ере, осим можда у неким крајевима са снажнијим оријенталним утицајем, стога велико његово присуство може бити дискутабилно; такође, Милићевићеве анегдоте и досетке не изазивају баш превелик смех и потребно је мало више толеранције да их сврстамо у шаљиву народну прозу; зато су новији записи, јавности мало познати, пун погодак! и добро је што су наштампани заједно са ’стандардима’ како би се са њима самеравали, а не би сметало да је придодато још актуелних вицева, нпр. са етничко-социјалним ликовима (Црногорац, Босанац, Американац, Земунац, Мујо-Хасо-Фата, полицајац, доктор, учитељица), носиоцима одређених особина (плавуше, спонзоруше, патуљци и сл.), ”глупих” вицева или рецимо политичких, јер је ова популарна и најчешће једноставна усмена форма у свакодневној комуникацији у потпуности преузела улогу некдашње шаљиве приче и постала, нарочито у урбаним срединама, доминантан жанр савременог хумора, па је довитљиви Ера данас у великој мери реинкарниран у млађахном и несташном Перици. И неке кратке говорне форме су поменуте у предговору, али нису издвојене у засебну групу – можда је то требало учинити.

Посебна вредност Антологије је дијалекатска разноврсност и шароликост локалних говора, уз необично богату и сликовиту лексичку грађу, па илуструјмо то неколиким упечатљивим примерима: полажица (човек), крађевина (појава, процес, стање духа), гвоздењак (ражањ), пешестиња (група људи), једногрлице (викање), недошлиће (недођија), зацрпнети (чашу из мора), водарење и млинарење (обилажење газдилука), трснати (младић или девојка), иконосна (кућа), гледна (девојка), карамлачина (црна ноћ), врагађур (бабин доживљај панађура), нуждена (сирота жена), злогук (човек црних слутњи), опотребити (осиромашити), покварити (мозак), вадодушнице (паре), смернито (понашање у рају), мируцају (умиру људи), доколичење, теферичосање итд.

Својеврсно откровење представљају необично груписане приче о надлагивању, тј. лажи и паралажи, како је Златковић насловио можда најубедљивији циклус, а којима се испод хиперболизације, пародијског, гротескног и раскалашног, јасно уочава Бахтинов „процес карневализације”, па мишљах да би се само од њих добра Антологија могла изаткати! А кад пажљивије (ту) главу избистрих, дођох до непорециве спознаје да нити у Библији ни у Курану такових мудрих мисли и лепоте казивања неима, а тешко ми се сетити и некоје друге књиге из свеукупне светске књижевности, философије или психологије која би се са тиме самерити могла, а да не поцрвени као стидна девојка, па се нешто мислим – да којим случајем горе поменути аутор нови цветник само од тих и њима налик наших карактерних особина направи, то би, чврсто држим, што би Св. Басара рекао, најчитанија књига у Народној билиотеци била, а и шире, јер нам је, сва је прилика, садржина њена некако понајближа и најдража и канда свима умногоме знана…

Засвођујући осврт на вредно дело, додајмо: Без обзира у каквом душевном стању и окружењу данас био, и пред каквим се искушењима и проблемима налазио, након читања оваквих књига, из народа и за народ, како се некада говорило, човек се осећа задовољно, испуњено, раздрагано, спокојнo, а када дозвољава смех и на сопствени рачун, а немало је таквих примера овде дато, то постаје, како каже Валентина Питулић, „најздравији облик менталне хигијене или зрелости једног народа”, па је добронамеран и на ползу савет свима – читајте шаљиве народне приповетке, уживајте у дарованом животу и лепо сањајте!

Милан Лукић

Више можете погледати на:

Упутство за слање рукописа

Како би процес слања и одабира рукописа био што бржи и једноставнији, молимо вас да се придржавате доле наведених правила:

  • Предлог рукописа шаље се искључиво путем мејла, на адресу dijana.t@prometej.co.rs
  • Предлог рукописа треба да садржи кратку биографију аутора са контакт подацима, синопсис дела, обим и садржај, као и објашњење због чега би дело требало да се нађе у продукцији ИК Прометеј.
    Приликом слања предлога рукописа, није потребно да нам шаљете целокупно дело.
  • У року од 90 дана од приспећа предлога, бићете обавештени о даљој одлуци наших уредника, те уколико за тим буде било потребе, биће затражено да пошаљете целокупно дело на читање. У супротном, мејлом ће Вам бити упућен негативан одговор.
  • О коначној одлуци након фазе читања целокупног рукописа обавештавамо Вас у року од 90 дана, такође мејлом.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.