Илија Радуловић

Рођен је 16. IX 1937. у Каменарима, код Херцег Новог, у Боки Которској. Отац му је био протоставрофор у Рисну.

Као судија Окружног суда у Тузли, судио је чувену тзв. Магнетофонску траку. Као први судија у историји светског права, саслушао је етичара, проф. др Светозара Стојановића, у својству судског вештака и тако је ушао у Анале светског права. Иначе, као судија означава се као „Аздак из Тузле” (Тихомир Лешић, новинар „НИН”-а; Бертолд Брехт: Кавкаски круг кредоми); као адвокат оцењује се као „Једини Достојевски у европским судницама” (Вук Драшковић); као ерудита доживљава се као „Бодлер југословенског правосуђа”; етички се доживљава као „Аристотел истине у овом времену лажи”; тактички аспект Одбране уздигао је и подигао на пиједестал признања, па га у интелектуалним круговима означавају као Живојина Мишића садашње адвокатуре; као беседник ушао је у светски Бревијар судског беседништва.

Адвокатска каријера Илије Радуловића, која је почела 1973. године, вреднује се као бриљантна, јер брани врло елоквентно, надахнуто, посвећено, храбро, мултидисциплинарно и успешно оптужене за најтежа кривична дела. Цене га колеге, заљубљеник је речи, сарадник многих правних часописа. Аутор књиге Нужна одбрана душе. Професор на Правном факултету Универзитета „UNION” у Београду.

Писма Вуку Драшковићу
Књига која се налази пред читаоцима, а коју је писао један од најугледнијих југословенских и српских адвоката и најобразованијих јавних делатника, Илија Радуловић, не само [...]