Драгослав Андрић

Драгослав Андрић је рођен 1923. године у Чачку, од оца Јелисија, оксфордског ђака и мајке Зорке, учитељице. Након завршене Прве београдске мушке гимназије, школовао се на позоришном одсеку Музичке академије у Београду и у драмском студију Народног позоришта Србије. Завршио је енглеску филологију на Филозофском факултету.

Постао је познат у 1970-им и 1980-им годинама по свом „Речнику жаргона“, хумористичкој збирки „Сваштара, уџбеник нонсенса“, антологији рок-поезије „Стерео стихови“ и неколико збирки и антологија светске поезије, између осталих и „Стихови“ Огдена Неша, Андрићевог омиљеног песника. Између 2003. и 2004. издаје антологију светске поезије у шест томова, „Америчка поезија данас“, „У име земље“ (канадска поезија), „Отисак срца у прашини“ (поезија америчких црнаца), „Ко, је л’ ја?“ (енглеска и америчка хумористичка поезија), „Свет у капи росе“ (класична кинеска поезија), „Не пали још светиљку“ (стара јапанска поезија).

У часопису „Време“ Андрић каже да преводиоци често знају свој језик боље од писаца, од којих се очекује да га усавршавају.

У току 2005. завршава „Сваштара – виши курс“ и „Речник жаргона“ (друго издање) са око 20 хиљада речи и израза (два пута више од првог издања), али није дочекао његово објављивање.

Андрић је 10 година радио и као драматург у позоришту. Глумица Радмила Андрић му је била супруга.

Почетком 1990-их, као гостујући професор Универзитета у Чикагу, води курс о креативном превођењу литературе.

Осим књижевности, Андрић се занимао и шахом, са којим је дошао у додир са 11 година. У периоду 1948-1981. се активно такмичио, имао је титулу мајстора и био је државни репрезентативац

Члан Удружења књижевних преводилаца Србије, Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра. Андрић је добитник награде „Милош Ђурић“ за најбољи превод1969. године и награде за животно дело Удружења преводилаца. Добитник је Вукове награде, највишег републичког признања за рад у просвети, науци и уметности.