Да ли je Достојевски био „ латентни убица "

30. decembar 2011.

Пдф верзија
[260.74KB]

Судбина као медицински и дубинско-психолошки проблем, а не као мистична сила:

Леополд Сонди

Да ли je Достојевски био „латентни убица"

Леполд Сонди, аутор књиге „Учење о фамилијарном несвесном" (Прометеј, Нови Сад, 2011) антиципирао је развој шиксал-анализе, засноване на изучавању фамилијарног несвесног, односно на анализи предака који у нама и даље живе у форми „латентних рецесивних гена" и несвесно детерминишу избор љубавног и брачног партнера, пријатеља, идеала, професије, врсте болести и смрти

ПСИХОЛОГИЈА Иван Настовић

У дубинској психологији се 1937. године појавио један нови правац: Сондијева шикзал-анализа (schicksal-analiza) анализа фамилијарног несвесног, која представља мост између Фројдове психоанализе, односно индивидуалног несвесног, и Јунгове археанализе, односно колективног несвесног.

Леополд Сонди (1893-1986), који без сумње представља најзначајнију личност друге генера-ције научника који се баве дубинском психологијом, на егзактан начин, анализом великог броја генеалошких стабала, успео је да докаже да се између индивидуалног несвесног, које сачињавају индивидуално потиснути садржаји, и колективног несвесног, које сачињавају архетипови, налази једна до тада потпуно непозната област несвесног, коју је назвао фшилијарно шсвесно, a чији су садржаји латентни рецесивни гени.

Храбар пре Фројда

Овим открићем Сонди je у дубинску психологију увео нову димензију и тиме допунио и проширио круг њеног истраживања, тако да данас већина дубинско-психолошких феномена добија свој прави и пуни смисао тек када се сагледају и у светлу индивидуалног, и фамилијарног, и колективног несвесног.

Готовоје невероватна чињеница дајеЈунг, који се после одвајања од Фројда (1913) потпуно посветио проучавању праисторијског слоја несвесног и тако открио колектшно несвесно, прешао преко велике области фамилијарно1несвесно1, које данас игра важну улогу удинамичкој психијатрији и психологији. To je узроковало да фамили-јарно несвесно, како у оквиру Фројдовогтако и у оквиру Јунговог учења, остане по страни.

Прва Сондијева саопштења о фамилијарном несвесном појављују се 1937. године; она чине основу на којој се касније развило шикзал-аналитичко учење. Међутим, зачетак идеје о фамилијарном несвесном, односно о деловању латентних рецесивних гена, код Сондија се јавља далеко раније, још 1911. године, када мује било само 18 година. У то време Сонди је са млалалачким жаром читао дела Достојевског. кала се над романима Злочш и казна и Браћа Карммл зови први пут упитао: зашто је Достојевскн за јунаке својих романа са посебном наклоноЛу бирао баш убице? Сонди пише да је тада, са храброшћу младога човека, о томе развио властиту теорију, која је гласила: Достојевски је могао и морао у својим делима да приказује психички живот убица, јер je у скривеном облику, у свом фамилијарном наслеђу, носио убицу у себи, тако да je у стваралачком раду спонтано и несвесно пројектовао латентне убилачке импулсе у психу својих јунака, јер је и сам био „латентни убица". (Будући да се Фројдов рад Достојевски и оцеу-биство појавио тек седамнаест година касније (1928), искључена је могућност да је на појаву ове Сондијеве идеје могао утицати Фројд).

Без симбола и симптома

Сондијева теорија из младалачких дана нашла је своју пуну потврду не само у касније формулисаном шикзал-аналитичком учењу већ и у познатој биографији X. Тројата о Достојевском, која се појавила у Паризу 1940. године, a у којој аутор јасно истиче да су у генеалошком стаблу Достојевског фигурирале убице и свештеници, што се сасвим поклапа са Сондијевом претпоставком из 1911. године.

Шикзал-анализа је заснована на анализи фа-милијарног несвесног, односно на анализи предака који у нама и даље живе у форми латентних рецесивних 1ена и несвесно детерминишу избор љубавног и брачног партнера, пријатеља, идеала, професије, врсте болести и смрти, па на тај начин управљају нашом судбином. Стога Сонди своје учење и назива „шикзал-анализа", односно анализа судбине, при чему судбину третира као медицински и дубинско-психолошки проблем, а не као мистичну силу која на непо-знат начин управља токовима нашег живота.

Отуда се, за разлику од индивидуалног несвесног - које ствара симптоме, и колективног несвесног - које ствара симболе, фамилијарно несвесно испољава у избору, због чега управо путем анализе избора сазнајмо природу и садржаје фамилијарног несвесног.

Ако је велика заслуга Фројда у открићу, ис-траживању, дијагностиковању и терапији индивидуалног несвесног, можемо слободно рећи да Јунгу и Сондију припада исто тако велика заслуга, првом у области колективног, а другом у области фамилијарног несвесног.

Учење о фамилијарно несвесном је прва књига Леополда Сондија преведена код нас, за коју је подробан предговор написао аутор ових редова. У овој књизи Сонди је сажео суштину свог учења, па ће она бити од велике користи не само психолозима и психијатрима, већ и свима онима који су истински заинтересовани да се упознају са Сондијевим учењем, које поред Фројдове психоанализе и Јунгове аналитичке психологије представља један одјтровних праваца дубинске психологије, који заједно граде не само базу, већ и комплементарну динамичку целину због чега је Сонди и тежио њиховом уједињењу.