02. avgust 2011.

Духовити језикословац
[139.19KB]

Духовити језикословац:

Милан Шипка (1931-2011)

БЕОГРАД - Милан Шипка је био један од најдуховитијих мојих вршњака. Био је увек добро расположен. Није било сусрета да није испричао неки мастан виц. Каткад би упитао пре него што почне да га прича да ли знам тај виц. Сад могу да признам да сам га пуштао да ми га исприча и кад бих знао, јер је у томе уживао, а самим тим је, за разлику од мене, знао да прича вицеве.

Поред нужно уозбиљених речника, писаних са Иваном Клајном или без њега, исписао је неколико духовитих књига којима је популарисао лингвистику: „Приче о речима“, „Занимљива граматика“, „Зашто се каже?“, „Испеци па реци“.

Све их је штампао у новосадском „Прометеју“ са Зораном Колунџијом на челу, издавачу заслужном за штедро покривање лингвистичке тематике.

Када би из Сарајева долазио у Београд, седели бисмо сатима код „Мажестика“, а ја бих га, кад је успео да ми исприча најновијих „безобразни виц“, наводио да ми до танчина каже шта мисли о некој мојој језичкој недоумици. Милан је имао посебан дар да сложена питања учини једноставним, а да то не буде симплификовано, већ научно засновано, као што су питања да ли су српски и хрватски један језик, да ли постоји црногорски језик са она два специфична сугласника и многа друга.  

Кад бих му се извињавао и правдао што се пачам у језичку проблематику, без посебног универзитетског образовања у тој области прелазио је преко тога, како би то Крлежа рекао „са господском шутњом“. Кад смо већ код придева „господски“, прилика ми је да га кажем да Шипка није спадао међу оне који се труде да имају господске манире. Био је углађен таман како треба, са јасним народским штихом, баш колико му је близак наш народни језик вуковске „баба Смиљане“.
 

Милан Шипка је био посебно храбар да се максимално у пракси одриче непотребних дублета, знајући да се та питања најбоље решавају тако што се ауторитативни лингвисти определе за један. Све је више томе тежио и увек сам га у томе подржавао. У свом недавном нажалост последњем телефонском разговору рекао ми је да се у својој наредној књизи код „Прометеја“ готово определио да шести падеж мог презимена гласи „са Ћириловим“, а не „Ћириловом“.
 

Кад будем прелиставао његове студије, популарне књиге и речнике, уз сваку реч чућу његов вијоновски смех. Он ће ми недостајати онолико колико и његово свеколико знање које је знао тако кристално јасно и уверљиво да брани. 

Јован Ћирилов | 17. 07. 2011.