Религије у свету

Драгољуб Б. Ђорђевић

Предраг Стајић

 

 

 

            Серијал Религије света. Време настајања тематског зборника водећег националног значаја – Религије у свету – протегло се у три календарске године, у 2009, 2010. и 2011. Шта је узрок томе? То ћемо потанко разјаснити на уводним страницама, тиме и осветлити врлине и мане издања, које читаоци држе на свом читалачком асталу.

            Окосница свега је серија од десет трибина «Религије света: прошлост – садашњост – будућност», одржаних у зиму и пролеће истекле године у Лесковачком културном центру. Књига је директни резултат серијала.

Предраг Стајић, један од приређивача, уредник издавачког програма у тој престижној лесковачкој установи, дошао је на идеју о организовању репрезентативног трибинског програма посвећеног религијама света. Дошло је време да се шира јавност југа Србије, првенствено православног background-а (осим преовлађујућег муслиманског становништва у Бујановцу и Прешеву), недовољно упозната ни са религијом (исламом) и вероисповестима (римокатоличком и протестантском) комшија из улице, села, варошице и града, а камоли са религијском културом тако удаљених крајева, примера ради, попут Кине и Индије, Сједињених Држава и Израела.

Невоља је у томе што Србији мањкају истински зналци тога света. И носилац оригиналне замисли суочио се са неколиким тешкоћама: како осмислити програм, доћи до уважених стручњака, приволети их на сарадњу и, напослетку, не и по важности, извести зацртани план. На предлог Драгана Жунића[1], Стајић је почетком 2009. позвао на сарадњу, сада другог приређивача, Драгољуба Б. Ђорђевића, социолога религије, који има двадесетогодишње искуство у оваквим стварима, посебно у зборничком раду (1991, 1994, 1997, 2005, 2007; Ђорђевић и Јовановић, 2010). Он је осмислио теме и одредио предаваче, обезбедио учеснике и водио трибине. Оне су, узгред казано, биле изненађујуће добро посећење; по неподељеном мнењу публике сâм серијал је био културни догађај на «јужној прузи».

 

Књига Религије у свету. Нама недостају и одговарајуће публикације о религијама света уопште. У Другој Југославији, тачније при њеном крају, појавило се неколико значајних и сада незаобилазних књига – Упоредна религија (Београд, 1978), Религије свијета(Загреб, 1987), Енциклопедија живих религија (Београд, 1990), Историја религије истока и запада (Београд, 1990) – у Трећој само једна (Водич кроз светске религије, Београд, 1996), такође и у данашњој земљи (Религије света, Београд, 2009)[2].[3] Нешто је богатија литература о појединим светским и националним, раним, старијим и савременим религијама (видети поглавље Изабрана књижевност о религијама у свету). 

Инсуфицијенција темељног штива о религијама света охрабрила нас је да сакупимо материјал и изнесемо га на видело. Ослонивши се на одржана предавања, он следи живу реч, прилагођен је просечном (слушаоцу) читаоцу који има мало или никакво знање о сакралном, али никада не спада испод границе прихватљиве научне и богословске коректности; јесте намењен множини, но не и популистички. Поглавито добија на вредности својеврсним додатком, тј. питањима и одговорима који иду иза сваког поглавља. Публикација сигурно није «катедрала знања», како се Милан Вукомановић виспрено изразио у осврту на двотомну Религију[4] Ђуре Шушњића, но јесте ретка због необичне замисли, садржине и резултата.

Књига је уистину склопљена из две тематске целине: у првој се излажу историјске и социолошке, филозофске и богословске околности настанка и учвршћивања, раста и садашњег стања кључних религија света – хиндуизма, будизма, јудаизма[5], хришћанства, даоизма, конфуцијанства и ислама – поређаних по времену јављања, у другој указује на актуелна дешавања у верском пољу и међусобним односима религијских учесника (дијалог и толеранција, екуменизам, протестантизам и мањине, култови и секте, деноминације и цркве, постмодернизам и постсекуларизам). Зато је дошло до промене у називу – не «Религије света», већ «Религије у свету» – јер изговорено слово далеко више се односи на положај вера у свету, сâм Свет, него на религије по себи. Ево списка поглавља: I. Хиндуизам и савремена Индија; II.Будизам од Индије до Кине: филозофија или религија; III. Јеврејска религија: чврст савез Бога и народа; IV.Како је настало хришћанство: прва четири века; V.Даоизам и конфуцијанизам: две кинеске приче; VI. Ислам између догме и збиље: фундаментализам и вехабизам, џихад и тероризам; VII. Протестантизација Србије: случај Лесковца и јужне Србије; VIII. Јединство свих хришћана: римокатоличанство, дијалог и екуменизам; IX.Како се верујући људи организују: од култа до цркве; и X.Вера у постмодерном и постсекуларном свету.

 

Поглавље I. Хиндуизам и савремена Индија, писца Горана Арсића, читаоцу разоткрива срж хиндуизмау виду својеврсног приближавања Индији кроз језик, „који је слика стварности преко које нам се Истина открива“ (стр.21), преко религије и уметности, науке и вештине, обичаја и традиције, свег живота, и то с тачке посматрача. Богослов Арсић упућује на један од најлепших савета у санскриту – да будемо на одговарајућем растојању од нечега што гледамо и о чему размишљамо, да будемо у равнотежном положају (самадхи). Ова мисао само се надовезује на старо санскритско правило: Неограничена је, доиста, наука о језику, а тако кратак боравак на земљи и бројне препреке. Суштину зато треба узети, одбацивши споредно, као што лабуд млеко издваја из воде(стр.22). Аутор истиче да је за упознавање хиндуизма и савремене Индије потребно једно мирно приближавање, с поштовањем и искрено, и посматрање Индије као целине. Јер уколико се неки део издвоји из те целине, онда он постаје опасан: онда то буде нека деструктивна прича у виду секте, или неке лажне духовности.[6]

Мање се зна да у Срба одавно постоји интересовање за ту голему земљу. Још је крајем 19. века владика Платон Атанацковић са одушевљењем писао о сродности између санскрита и српског језика: «Не мора ли се заиста човек дивити толикому језика нашега са санскритским сродству?»; а епископ Данило Крстић, у другој половини 20, учио санскрит код професора Радмила Стојановића. Ипак је, подсећа Арсић, Николај Велимировић (1996) био најодушевљенији Индијом, дуго се њоме бавио и у Индијским писмима, прилично некритички, упоређивао са Србијом: «Ми Срби смо један део велике Индије. Судба нас је одвојила од Индије још пре Христова рођења и упутила преко Европе и предње Азије на Балкан. Но, одвојени физички, ми се никад нисмо одвојили духовно од своје прапостојбине Индије. Санскритске речи, па обичаји, мистика, легенде, пословице, народне бајалице, фантастичне приче о људима који се у змије и друге животиње претварају – све је то код нас Срба сачувано у несравњено већој мери него код осталих индоевропских народа.»

Не занемарујемо ни податак да се занимање за Бхарат – Индијци тако зову своју земљу – обнавља и због доказане истине да је она постојбина Рома. Они су код нас на незаустављивом путу од скривене и потиснуте мањине к заједници у успону, према томе и у трагању за индијским коренима и културним идентитетом (rromanipen).[7]Бхарат нам је све занимљивија и због зачуђујуће убрзаног економског развоја, у чему постојано прати од себе већу и просперитетнију Кину. 

Индонолог Арсић упозорава на, наизглед непремостиву, тешкоћу рационалног и прецизног одређења хиндуизма, односно дефинисања на уобичајен западњачки начи[8] («Имате чињеницу да је хиндуизам, с обзиром на то да је тешко да га било ко одреди, ограничи, дефинише, нешто што подразумева: религију, обичаје, разне струје, разне нијансе, разне правце и било би лепо да поменемо два Индијца, пошто су и они имали проблем са тиме како да објасне људима, који нису Индијци, шта је то хиндуизам [стр...].») и ту се позива на, кога би другог до Џавахарлала Нехруа (Nehru) – «Требало би да се много путује кроз простор и време да би се разумело шта је то хиндуизам»– и Мохандаса (Махатму) Гандија (Gandhi): «Хиндуизам је труд и покушај да се увиди истина, и да се ослободи илузије, и да се човек ослободи разних обмана и лажи.» Упркос изузетној сложености («Данашњи хиндуизам – делимично зато што нема једног оснивача, једну свету књигу, хијерархију или учење – развио се у богату плуралистичку религиозну културу с великом разноврсношћу обичаја, облика обожавања, богова и богиња, теологија, филозофија, прича, уметности и музике [King, 2009:146].»), индијска религија задржава јединствену обједињавајућу нит[9] скроз појмљиву једино хиндуистима.

Ма како да га разумемо, хиндуизам, та најстарија «жива» верска традиција, трећа по бројности религија света, одмах иза хришћанства и ислама – 15% екумене је насељено хиндуистима – највише распрострањена у Непалу (89% становништва) и Индији (79%), лагано се шири на Запад захваљујући хиндуистичкој дијаспори.

Поглавље II.Будизам од Индије до Кине: филозофија или религија, аутора Радосава Пушића, отвараи наравно не затвара интригантну тему: да ли је будизам филозофија или религија?! – питање које већ век-два окупира виђене западне зналце учења пониклог у Индији, сада планетарно раширеног. Коначног одговора, правилно сугерише филозоф Пушић, нема: верници будизма се напростопрепуштају вери; они други сматрају да је будизам филозофија, која подразумева улазак у самосвојни будистички космос. Писац истиче поруку, коју је Буда упутио следбеницима „Саветујем вам о, калуђери, да на сопственом језику учите оно што Буда подучава“, истовремено се питајући како протумачити израз „на сопственом језику“. Нудећи солуцију да то значи да свако од нас мора у себи и за себе на то одговорити и коначно проговорити својим сопственим језиком, без обзира на цивилизацијску припадност, Пушић открива да у свету «да», «не», «и да и не» – «ни да ни не» (средњи пут) једино можемо рачунати на сопствено кретање, и на то да смо у сваком тренутку сами са собом. “Оно што је ваше, и оно што једино имате, налази се у вама, оно из ваше нутрине једино може изаћи. Речи можда могу да потакну, неке идеје могу бити провокативне, али ни речи ни идеје нису битне, битно је оно што чинимо (стр.59).“

Било како да јесте, будизам је четврта религија по бројности: следи га око 6% светског становништва. Социолошки посматрано (Цвитковић, 2009:73-74), његов значај се огледа у: а) одбацивању кастинског система; б) изједначавању жена и мушкараца (успоставом женских манастира); в) једнакости могућности спасења за све људе, г) доступношћу образовних центара без обзира на кастинско порекло, узраст и пол; д) заступању хуманизма; ђ) развоју културе; и е) напретку науке.

 

Поглавље III. Јеврејска религија: чврст савез Бога и народа, рабина Исака Асиела,  развија причу о  Аврамовом уласку у савез са Богом. Аврам беспоговорно верује Творцу, међутим, када му Творац каже, да ће његово поколење бити странац у другој земљи, да ће робовати другом народу, четристо година и да ће одатле изаћи, Аврам се одједном уплашио. Многи библијски коментатори су приметили, да Аврам, који је потпуно био предат Творцу, одједном има осећање страха. Објашњење рабиново је следеће: Аврам није схватао природу савеза. Савез није исто што и уговор. Уговор може да се раскине уколико се једна од страна не придржава уговорених обавеза, али савез, оног тренутка када је склопљен, без обзира на све је обавезујући за обе стране. Суштина Асиеловог текста је да се види идеја савеза, како се то одиграло, и давање таблица закона. Да се види која је ту дубока симболика, и шта то нама, данас говори у двадесет и првом веку: Шта народ израелски добија у пустињи? Добија таблице Закона, читај – устав. Да бисте добили устав, да бисте се сложили око устава, морате да имате национално јединство. То значи да множина и једнина имају функцију националног уједињења, обједињења, јер оно што треба да се прими то су таблице закона, које ће бити обавезујуће за све, а не само за једну групацију – тиме се добија јединство народа – једнина. Природа Савеза између Бога и народа огледа се, према Асиелу, у томе да то није историјска категорија, него је реч о вечном Савезу, баш као што је речено: „Савез који с тобом склапам је вечан.“

Поглавље IV.Како је настало хришћанство: прва четири века; религиолога Милана Вукомановића, који из перспективе интердисциплинарне анализе, узимајући у обзир историју саме религије, археолошке налазе и посматрајући Библију и друге текстове као списе који имају и нетеолошки, историјски, филозофски или пак књижевни значај, настоји да почетке хришћанства стави у контекст времена настајања. Аутор истиче да је хришћанство у прва четири века трпело разлнолике утицаје: “Ту смо могли да видимо колико су различите апостолске традиције међусобно биле конкурентне, колико су тумачења одређених догађаја и теолошких поставки била различита, али је ту било довољно простора и за један аутентични плурализам (стр.102)“. Ова тумачења, спорења и међусобна неслагања, која постоје још у темељима хришћанства, довелa су касније до подела – схизмата, (расколи, шизма), од којих су најболније деобе на тзв. источно (православно) и западно (римокатоличко) хришћанство у 11, те најзад издвајање од Ватикана простестантске конфесије у 16. веку. 

У прва четири века, беспоговорно пресудна за учвршћивање хришћанства као светске религије, Вукомановић истиче три главне фигуре које су томе допринеле, подвлачи значај Исуса Христа, апостола Павла и Константина Великог(Renan, 1991; Ozimić i dr. 2011). Дабоме да се то не оспорава Исусу, јер се и савремене, а многобројне, хришћанске цркве, деноминације и секте једино слажу око тога да је он њихов оснивач – сви му то признају – премда нису јединствене ни око чега другог. «Без Исуса из Назарета дефинитивно нема хришћанства, али, стриктно говорећи, то још увек није хришћанство за његова живота (стр. 97).» Тек активизмом једног проповедника, апостола Павла, оно излази из уског круга и простире ван Палестине, шири се у Коринт, Ефес, Атину, Рим и Александрију.

А да не беше 313. Миланског едикта цара Константина, чија се годишњица увелико спрема, и признавања хришћанства за равноправну веру у Римском царству, питање је како би се даље одвијала историја религија и дотад познате екумене. Треба знати – што ће зачудити множину, која се не окупра религијом и не мора поседовати такву информацију – да онај, који је хришћанство учинио пуноправном религијом, није проглашен за свеца у Римокатоличкој цркви (јесте у православним).

 

Поглавље V.Даоизам и конфуцијанизам: две кинеске приче, синолога Радосава Пушића, говори о два главна правца кинеског мишљења: даоизму и конфуцијанизму. Даоизам је настао сабирањем доприноса народâ који су живели на територији Кине, у раздобљу од 4. века п.н.е. до 2. века н.е.; у себи обухвата различита умећа: умећа шамана, алхемичара, филозофије различитих школа мишљења, итд., која су у том периоду кинеске историје била актуелна. Конфуцијанизам многи не сврставају у религију, у најбољем случају именују га као „религија здравог разума“, ако је тако нешто уопште могуће. („Ни конфучијанизам ни таоизам нису као, на пример, јудаизам, хришћанство или ислам – монотеистичке религије, које обожавају само Бога. Нарочито ј еконфучијанизам постао религија без икаквих дубоких спекулација о природи и улози Бога. Због тога се често није ни сматрао религијом. Јасно је, међутим, да конфучијанизам јесте религија и да је био доминантна традиција старе Кине.“ – Bertrong, 2009:394)

У темељу те „религије“ стоји животни идеал Кинеза, а то је љубав према човеку, или оно што се данас назива хуманистички идеал. „За Кинезе крајњи циљ живота није живот након смрти. Идеја да живимо зато да бисмо умрли, па онда да живимо у не знам каквом оностраном свету, за Кинезе јесте потпуно бесмислена. Ни будистичка нирвана, ако се схвати као нешто онострано и ван животних међа, ни хришћанство са причом да нас у рају чека избављење, Кинезима не значи ништа“ (стр. 118). Кинези су, истиче аутор, одлучили да потраже смисао свог постојања у обичном животу онаквом какав он по себи и у себи јесте. У том контексту су две ствари битне. Прва је породица и породични односи, а друга се тиче хармоничних односа у друштву. Другим речима, у темељу конфуцијанске слике света стоји преданост животу, и то животу са свим његовим лепим и ружним странама, тј. окренутост ка овоземаљском.

Поглавље VI. Ислам између догме и збиље: фундаментализам и вехабизам, џихад и тероризам, чији је писац МирољубЈевтић, политиколог религије, отвара питање основнe суштинe исламске религије? Према аутору, суштина ислама излази на то да је то велика објављена, монотеистичка религија, као и хришћанство и јудаизам, и да је у догматском смислу налик овим двема религијама, али много сличнија јудаизму него хришћанству, јер „ислам без исламске државе није могућ“ и „ту нема никакве дилеме“. Проблем у односу између муслимана и немуслиманских заједница јесте у томе што се исламско спасење остварује кроз стварање исламског правног поретка, који по дефиницији представља укидање претходног. Исламска догма је врло јасна и врло прецизна.[10]

Како је то једна битно социјална и политичка религија, она је устројена као врло озбиљна заједница, и врло дисциплиновано испуњава задатке које пред њу постављају верски оци. Одговарајући на питање какав је однос између џихада и рата, Јевтић вели: «Сваки рат у исламу да би био дозвољен и да би муслимани у њему узели учешћа, мора бити џихад. Али сваки џихад није рат. Значи када говорите о рату који води исламска земља, било која, сасвим слободно тај рат можете превести као свети рат и као џихад. Али морате знати да сваки џихад није рат, да је џихад много шири појам од рата (153)“.

Поглавље о исламу представља концизно и недвосмислено упутство за овладавање основним знањима о бити исламске религије, упоредиво са одговарајућим деловима у већини актуелних приручника о светским религијама.

Поглавље VII. Протестантизација Србије: случај Лесковца и јужне Србије; студија истраживача Драгана Тодоровића, саставни је део докторске радње о распростирању протестантских деноминација југоистоком Републике, и то првенствено међу ромским живљем. Ако се улазак најмлађег крила хришћанства на ове просторе догодио поодавно, још поткрај друге половине 19. века – о чему нас докторанд Тодоровић и превише исцрпно упознаје – преверавање Рома, вероисповедно традиционалних православаца и муслимана, у новопротестантизам јесте свежа и горљива појава, датира скраја прошлог столећа. И то толико узбудљив и далекосежан процес, да се одсечно тврди како нема ургентнијег посла за социологе религије од његовог снимања, описивања, анализе и пројекције (Ђорђевић, 2010).

Стручњаци и лаици, изненађени размером преобраћивања, питају се зашто су Роми у толиком броју нагрнули у такозване мале верске заједнице и очевидно постали, уз друге националне мањине, њихов резервоар запаћивања и ширења, опстанка и просперитета. Троструко обележени: уопште друштвено, егзистенцијално и – што је овде такође битно а често занемаривано – пасторално, они су као «религиозни трагачи» душу дали да буду успешно подвргнути протестантском мисионарењу, час по час и прозелитизму: „Роми су позитивно одговарали на протестантске подстицаје због: 1. срдачности и отворености у контакту коју су према њима изражавали Срби верници, припадници малих верских заједница; 2.пажње која је посвећивана њиховим потребама, јер Роми јесу 'народ потреба'; 3. одговора које су добијали за своје потребе и изречене молитве и ширења приче о томе међу најближим познаницима (исцељења, оздрављења, чуда) (стр.173).“

Кренули они као пакет-верници, пронивљив изричај једне Ромкиње, па се развили у искрене, теолошки убеђене вернике или се вратили тамо одакле су пошли, у позадини протестантизације Рома сплет је сложених разлога – социјално-економских, богословских, културних и политичких – које треба сталожено и скрупулозно проучити.[11]

Поглавље VIII. Јединство свих хришћана: римокатоличанство, дијалог и екуменизам, аутора msgr. др Андрија Копиловић, богослова, упућује на развој екуменизма од II. Ватиканског сабора до папе Јована Павла II, ближе се бавећи дометима понтификата папе Павла VI.Редом се обрађују четири теме: «ЕкуменизамиДругиватиканскисабор», «Екуменско деловање папе Павла VI», «Значајнисусретинапољуекуменизма» и «Развојсвјетскемолитвенеосминезајединство кршћана». Анализа је веома документована и спроведена од стране личности која је без даљњег водећи практични екумениста међу балканским римокатолицима. 

У првој теми се потенцира главно усмерење Другог ватиканског концила –сједињење хришћана. Тако су главни документи, попут конституције Lumen gentium, у целинии неким тачкама посебице, кључне полуге и круна екуменизма, а  директни екуменски документи Концила, сада већ славни,јесу Декрет о екуменизму и Декрет о источним католичким Црквам (Jedin, 1980).

У другој теми писац подсећа на гласовито упозорење папе Павле VIда „глас Сабора не сме прећи у архив и постати гласом прошлости“. Тај заиста екуменски папа опомиње месне Цркве како је важно да оне постану свесне својих властитих екуменских задатака и својих екуменских одговорности: „Ми опомињемо из свега срца нашу браћу и синове да пораде на томе како би рад за кршћанско јединство постао битни саставни дио и живота партикуларних Цркава (стр.186).“ Затим се спомињу значајни сусрети на пољу екуменизма, поглавито повесни сусрет Павла VI с патријархом Атенагором I у Јерусалиму, 6. јануара 1964).

У последњој теми се представља развој Светске молитвене Осмине за јединство хришћана (у оквиру Католичке цркве од 1908. моли се у Осмини за јединство). Богослов Копиловић сматра да у другој половини20. века односе Римокатоличке цркве и четрнаест Православних аутокефалних и аутономних цркава карактеришу два раздобља:„Могли бисмо рећи 'вријеме препознавања' до 1979. године, када је службено основана Мјешовита комисија и вријеме 'дијалога љубави'. Прво раздобље карактеризирају размјене писама, ходочашћа, сусрета. Друго је вријеме још озбиљнијег теолошког рада, чији су плодови заиста важни документи који су код нас премало реципирани како на једној тако и на другој страни (стр. 191)“. Да, све је то тако, али читаоци треба да знају да Римокатоличка црква још није, и да ли ће икада бити, службена чланица Светског савета цркава и Европске конференције цркава.[12]

Поглавље IX.Како се верујући људи организују: од култа до цркве; проучаваоца Драгољуба Б. Ђорђевића, несумњиво ауторитета у тој интригантној области социологије религије, за коју су, што је даје на тежини, чак прекомерно заинтересовани многи субјекти на јавној сцени: политичари и журналисти, ђаци и наставници, учени и нешколовани људи, свештеници и проповедници, искрено религиозни, религијски равнодушни и неверници...

Већ показавши у претходним књигама (1998, 2003), овде делимице поновивши, ствар са религијским устројством излази на то да се људи могу, што и чине, организовати у верске заједнице четири типа, у култ, секту, деноминацију и цркву. Икоје верско тело има унутрашњу потребу да расте и шири се, чврсто институционализује према максими: «Сваки би култ да буде, секта, а ова преко деноминације црква.» У стварности – историја нуди примере – некој заједници то успе, друга застане и не мрдне од почетне позиције, трећа доживи процват и врхунац, па онда копни, склизне у деграданс и нестане.

У темељ типологизације и динамике верског организовања уграђени су социолошки параметри усложњавања – број верника, сакралних објеката, бројност јерархије, број мирјана, образовних институција,наставника и професора, територијална распрострањеност, обим издавачке делатности,пропагандне делатности, мисионарске активности, величина економске структуре     и квалитет и квантитет еха. Једва да би се који од њих допао православном или католичком теологу, јер богословље кадикад иде насупрот збиље, макар и штетило религијској структури коју представља и тумачи.

Најактуелнији су такозвани нови религиозни покрети – нове секте и култови – првотно изникли у САД педесетих година, а онда од 60-их бујају диљем земљиног шара. О њима постоји непрегледна литература – Bischofberger, 1986; Nikić, 1997; Hunt, 2004...[13] – у којој се непрестано распреда да ли су погубни по друштво, локалну заједницу, фамилије и појединце, јер, наводно, примењују brainwash, манипулатори су, деструктивни и тоталитарни, или је све то масло традиционалних деноминација и цркви суочених са забрињавајућим осипањем пастве. Социолог Ђорђевић заузима вредносно-неутралну позицију и залаже се за истраживање сваког случаја понаособ. 

Поглавље X. Вера у постмодерном и постсекуларном свету; расправа Радована Биговића, богослова и филозофа, упозорава на чињеницу да су данас многе речи превредноване и изгубиле смисао, а међу њима је и појам вере.

Поставља се питања: зашто поруке о вери нису уверљиве, него су чак досадне? Зашто људи хришћанску веру данас своде на обичну људску веру? И теолог одмах даје одговоре: У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности,без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије. Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети (стр. 227-228).

Целокупна дискусија шанси вере у постмодерном и постсекуларном свету наставља се на гласовит дијалог Јиргена Хабермаса и Јозефа Рацингера (2006).

Професор Биговић, придружујући се ниски социолога религије који су далеко пре њега радили на изради типологије (не)религиозности – Есад Ћимић, Штефица Бахтијаревић, Срђан Врцан, Драгомир Пантић, Драгољуб Б. Ђорђевић... – даје лични печат и сматра да код нас и у екумени преовладавају следећи типови верника: утилитарни, интелектуални, морални, социјалн-активистички, национални, естетски, аскетско-духовни и православни тип истовремено истичући њихова главна обележја.

 

~

 

Завршавајући уводно обраћање читаоцима и захваљивајући цењеним рецензентима – академику Ивану Цвитковићу, редовном професору социологије религије на Факултету политичких наука у Сарајеву (БиХ), Зорици Кубурић, редовној професорки социологије религије Филозофског факултета у Новом Саду, и Весни Трифуновић, доценткињи за социологију образовања Педагошког факултета (Јагодина) Универзитета у Крагујевцу – јер су наше штиво високо оценили и сврстали га у тематски зборник «водећег националног значаја», потцртавамо да се обогаћивање књижевности о религијама света не исцрпљује понуђеном књигом Религије у свету: следеће године, такође после трибинског програма у Лесковачком културном центру, појавиће се издање Религијска култура. И ту краја неће бити.