Шта је луђе, спорт или свет?

ПРЕДГОВОР

… О ГЛОБАЛНИМ ПОСРНУЋИМА МИНИЈАТУРНИХ ВЕЛИЧИНА

О ИСКРИВЉЕНИМ ОГЛЕДАЛИМА СТВАРНОСТИ

О ИСТИНИТИМ ЛАЖИМА У СПОРТУ

О ОЛТАРИМА И СПОРТСКИМ ЖРТВАМА…

Дугогодишњи уредник најпознатијих спортских гласила на нашим просторима, „Спорта“ и „Журнала“, свима познато име из спортског новинарства, Момчило–Мома Јокић, кроз призму својих заиста широких интересовања везаних за спорт, (првенствено за фудбал, игру над играма, игру која надраста оквире локалног и континенталног, која се може поредити само са планетарним уздигнућем) овом књигом есеја, критичких текстова и студијом о општим местима, досегао је онај максимум којем тежи сваки интелектуалац, који се у било којој области професионално бави писаном формом исказа.

Дакле, овај врсни прегалац кроз једно филозофско промишљање, указује на оно што је у савременом свету погубно за даљи развој спорта уопште.

Утицај потрошачког друштва (обездушеног сталном суровом и немилосрдном борбом и трком за профитом и постизањем циљева који профит обезбеђују) је немерљив. Средства се не бирају, нити се робује било каквим моралним и другим нормама, који спорт у себи носи и по дифолту подразумева. Појединци у спорту, били они учесници као такмичари, или гравитирали као конзументи, што ће рећи: гледаоци и поштоваоци, у оба случаја и једни и други, бивају истурени испред идеје, испред свега битног, са намером да кад се укаже погодно време, буду жртвовани зарад целофанских циљева којима је све подређено.

То је окосница читаве приче којом се ова најновија Јокићева књига бави. Ако макар и летимично бацимо поглед на издвојена поглавља која чине срж ове заиста занимљиве и битне књиге, и ако кренемо од наднаслова: Како спорт објашњава свет, схватићемо да нас Јокић уводи у лавиринт из којег као да нема излаза.

Слика света виђена и тумачена са гледишта једног спортског промишљања нимало није лепа и обећавајућа, као што није ни слика спорта виђена очима света у којем живимо.

Ово искривљено огледало још искривљеније стварности, нуди једну наказну перформансу нечега што је једном било, или је барем у својим почецима имало племениту идеју, која се хранила визијом нечега што се у пракси изобличило и никада није остварило.

Књига је на неки начин подељена тематским одредницама на два дела. У првом се говорио о фудбалу и свему што ову игру у свим њеним сегментима чини и посебном и фрустрирајућом.

Други део се бави (такође на глобалном нивоу) феноменом спортског апсурда, спортским заблудама и манипулацијама у врхунском спорту. Наравно реч је и о ретким врхунским спортистима мале земље Србије, о неправдама и ујдурмама које их прате и онемогућавају да се до крајности искажу у остварењу како својих тако и националних циљева, где по мишљену аутора ове књиге „парадокс и компромис” иду руку под руку. Круг ове бескрајне приче се опет завршава причом о фудбалу. Како год, ипак је фудбал главна тема ове књиге.

Посматрајући свет врхунског спорта, у овом случаја фудбала, на другачији начин од било кога пре и до сада, из центра дешавања, где се припремају неретко непојмљиве закулисне играрије, дакле, са оне стране која није у видокругу обично посматрача, гледаоца и конзумента, који упија лепо упаковану варку као једину могућу истину и реалност, Јокић са маниром господствене префињености, али без имало сентименталности разоткрива ову велики глобално упаковану лаж, лаж која се намеће из дана у дан и која трује и убија сваку лепоту око себе зарад профита и неких рецимо „виших интереса”. Јокић добро примећује и препознаје снагу и моћ овог превратништва, ове подвале која постаје утемељење за свеколико планетарно лудило.

Такође Јокић не штеди ни конзументе ове преваре, јер само голом истином можда се могу дозвати памети хорде заглупелих обожаватеља лажних идола и подметнутих величина. Јокић већ на почетку књиге указује на све очитију и погубну опчињеност појединца фудбалском игром, која је захваљујући страшној моћи и утицају телевизије и многобројних штампаних медија, постала најразорнији „опијум за масе“. Отуда аутор ове књиге, не без разлога, цитира омиљеног филозофа Жана Бодријара, где велики мислилац каже да је „добро прозирно”, и да се кроз њега може видети, али зло је моћније јер се прозире. „Оно се види скроз”. И доиста, писац ове књиге је свестан чињенице доминантности зла у свеколиком свету. Зла чије је темеље човек поставио и од постања у то нерушиво здање ужаса и покоре, уграђује стрпљиво и упорно, своје месо, своју крв, своје снове и своје животе. Узиђујући у ову пирамиду хаоса део по део своје опакости, чинећи при том сваку промисао и потребу за добротом бесмисленом и немогућом. Једном сам записао: да у чинију где се зло спрема као главно јело, добро се не ставља као зачин, чини ми се да је ова узгред речена максима донекле нашла утемељење у овој рекао бих исувише храброј књизи Момчила Јокића.

Писац раскринкава ово ментално посрнуће на свим нивоима људског развоја, спорта поготово, посрнуће које се прелива као у спојеним судовима у једну кипућу хаотичну масу, лишену пре свега разума а потом и оне веома важне покретачке и позитивистичке енергије, масу хаоса, понајвише зависности од које лека нема.

Иронијски и надахнути осврт у есеју „Бекство у пакао” пожељно би било да прочита сваки фудбалски селектор, поготову онај који има и најмањи порив и жељу а и могућност да то и постане. Јер ту се о њима говори. Овакве типове људи Јокић сврстава „у водеће мазохисте спремне да по цео дан бичују сопствено тело”. Помињући поименице неколицину најпознатијих, кроз њихове голготе и упокојења од стране истих који су их величали и у звезде некоћ окивали, сагледавамо суровост васколиког света у тренуцима када задати циљеви нису досегнути и остварени. Копља се тако увек ломе на селектору, јер он је унапред одређен да буде жртвено јагње. На крају онај коме су писане „оде радости” бива жив поједен од крвожедних и никада довољно ситих моћника, који из потаје диригују овом страшном и канибалском представом за масе. То је онај јединствени тренутак када император „из људског прелази у кокошији облик” како духовито закључује Јокић, мислећи при том на француског селектора Рајмона Доменека. И не само у овом есеју пуном хумора, који можда уз онај о Марадони предњачи у иронијско саркастичним досеткама, исто је и у сваком другом тексту који чини месо и костур ове књиге, јер тај хумор, тај критичко иронијски набој попут љутог дима штипа за очи, баш оне, којима је и упућен. Без те ироније, досетљивог и врцавог хумора, без те оштрине у исказу (без длаке на језику, народски речено) ова књига би била само још један важан документ о времену бешчашћа у спорту и животу савременог човека, али са овим „зачинима-жаокама“ она је нешто сасвим друго. Пре свега и на читаоца а и на оне којима је критика упућена, може, а верујем и мора да делује као лакмус, као пречишћивач за душу. Ова књига је истовремено и својеврсна опомена, она указује на црно бели свет данашњице у којем све мање има белог, јер кад црно надвлада узалуд ће се неко запитати, где је ту бело. Приказујући тужно жалосне судбине ових појединаца несталих кроз уможене канибалске светковине разуларене масе вешто руковођене и усмераване из несагледивих центара моћи, писац ове књига, за коју нема друге одреднице до да се мора прочитати, говори и о „вашару таштине, судару патологије и фрустрације” кроз симулирање догађаја који имитирају стварност каква у реалном свету и не постоји.

Сјај је лакировка, велико блештавило доноси слепило, све има цену коју не можемо платити, и све има жртве које се не могу избећи.

Јокић није острашћени човек који напада све и свакога. Он једноставно барата чињеницама, доказима и пише о узрочно последичним везама. Никога не штеди и не либи се да прстом покаже на ФИФУ и њене челнике као најмоћније креаторе пропасти фудбалске игре, судијске заврзламе и одлуке које директно кроје фудбалска дешавања на највишим нивоима, дакле светским првенствима, он говори и о селекторима као шупљоглавим марионетама за поткусуривање и „рециклажу” кад за то време дође, а долази; о фудбалским величинама које то нису, са пороцима плиткоумних наркомана и пробисвета; говори о гледаоцима који изазивају подсмех и сажаљење због масовне умножене отупелости; све је ту код Јокића свима доступно, на отвореном, на ветрометини, јавно и транспарентно.

Можда Момчило Јокић и није најбољи спортски новинар, у ту процену не треба улазити, али свакако јесте највећи интелектуалац међу спортским новинарима, уз то би требало обавезно додати реч: писац. Јер, Јокићево дело јесте књижевно дело пре свега.

Аргументовано, забавно, мисаоно, филозофско.

Ко је иоле завирио и у његове претходне књиге то не може спорити. Јокић није „плитак поток и за лако прегазити”, његове књиге, а нарочито ова, захтевају преданог и образованог читаоца. Јокић је пре свега врхунски интелектуалац који искључиво критички посматра ово све погубније, рекло би се „глобално загревање унутар спорта“, понајвише фудбала. Посматрајући хаотичну слику света и спорта у једној равни, паралелно, можда и сучељене, Јокић, проницљиво и мудро поставља у први план ову другу реалнију и доступнију слику, фудбалску, указујући на аномаличности постојеће стварности везане за ову модерну игру и уз игру, раскринкавајући оно потмуло позадинско назови светло, које нажалост не открива и не осветљава ама баш ништа и никога, већ служи да сакрије истину, како би њена замућена представа још погубније замутила ионако затроване мозгове и загубљене душе оних за које постоји само један Бог и једно Божанство: фудбал и фудбалско. За оне који ову замућену слику стварности прихватају као спасоносну и једино истиниту.

Писац ће се носталгично и накратко присетити магије и лепоте којој се некад веровало и која је ову игру чинила најлепшом на свету. Но тих времена више нема ни у сећањима и то понајбоље зна аутор ове књиге. Јокић овде себи не даје за право да је свезнајући, нити се нуди улогом спасиоца, он је ту само да као наратор и мислилац да како је већ речено: упозори, опомене, укаже на малигнитет који је можда излечив.

Аутор ове повести посртања кроз једну тако моћну и омасовљену спортску дисциплину, какав је фудбал (као игра милиона,) на велика врата уводи читаоца на позорницу ништавила, али не да би се саблазнио и у том безнађу загубио, већ да би сагледао и докучио делић истине, зарад спаса, ако не личног оно оних који можда могу да се мењају и доносе промене. Пишући језиком Сиорановске и Бодријарове промишљености, који није својствен спортском изражавању, већ је и мисаоно и на сваки други начин ближи филозофском поимању и исказивању, читаоцу се на неколико нивоа указује на битно и незаобилазно, присутно и због своје огромности несагледиво.

Јасно видимо како се боре, са једне стране већ закржљале идеје о спорту као племенитој појави и битности за развој сваке заједнице и сваког друштва и са друге, као у кинематографу откривају се и приказују многобројне закулисне играрије које исти тај спорт унижавају, обесмишљавају и уништавају.

Писац лепо каже: „да планета у загрљају са лоптом није у стању да презентира реалне чињенице”, јер и планета је једна лопта са кипућом масом у себи, која је може у сваком тренутку уништити. Тако и фудбалска лопта бива испуњена кипућом масом коју је моћни појединац осмислио зарад интереса и ничег другог. Све је идолатрија и идолопоклонство. Говорећи о Глобалном лудилу, писац кроз летимичан преглед фудбалске игре указује на „вишеслојност елемената на којима она почива“ раскринкава доктрину, утицаје новца, корупцију, елитизам, говори о одбацивању искоришћеног и истрошеног фудбалског материјала, такође Јокић говори о ерозији фудбалске игре која кулминира баш у овом нашем времену. Указује на чињеницу да су огромни профити овај спорт довели у „ред индустријских грана”. Инфантилност моћника претворила је публику у послушне роботе ,каже аутор, и овај статус потчињености је евидентан у свим сегментима који чине фудбалску игру, понајвише ону закулисну, која нити је фудбал, нити је игра.

Отуда за Орвела као и за Јокића, врхунски спорт нема никакве везе са поштеном игром. Да цитирамо Орвела: „Он је (врхунски спорт) уско повезан са завишћу, хвалисањем, непоштовањем правила и садистичком уживању у насиљу. Другим речима то је рат без оружја”.

          Орвеловска апокалиптична визија људског посрнућа како у животу тако и у спорту се одавно обистинила.

Велики Брат и његово свевидеће око је утерало страх у кости и оним најодважнијима.

Испирање мозга је уследило као узрочно-последична појава, а за све остало би се могло рећи да је текућа историја већ виђеног.

Врхунски спорт, у овом случају да поновимо, фудбал, овакве поставке чине минорним баш на том планетарном нивоу (што у неку руку представља парадокс) јер нешто што у себи носи тако велику енергију, истовремено том енергијом уништава сваку идеју о лепоти и племенитости, која је некада и у почецима поготово, била уткана у матрицу ове древне игре.

Данашњи фудбал само се кити славним именом из прошлости и ту свака сличност са игром племенитог надметања и фер плеја нетрагом нестаје. Фудбал је постао мета моћи и моћника, јер пружа свакојаке могућности манипулације која директно удара на свест конзумената, дакле поштовалаца фудбалске игре, тачније гледалаца, илити зависника од ње. Играјући на „адут карту” сигурног добитка у једној покер партији са обележеним картама, где се изгубити не може, моћници вешто баратају огромним, чак и незамисливим ресурсима новца, који једну игру замишљену да буде племенита, часна и чиста, чини опскурном, превратничком, опасном и подмуклом, игру којој је обноћ уклоњена аура заноса и привлачности, обесмишљена новцем, трансферима и које чиме. Јокићево полазиште и његове премисе и закључци се базирају на указивању и раскринкавању ове глобалне аномаличности.

Он мудро, прибрано и вешто, а истовремено стручно (јер је реч о човеку који је деценијама из непосредне близине пратио ова, како ће се временом показати, сулуда времена) маниром урођене проницљивости и интелигенције, сагледавао је и ону осојну страну ових непрекидних лакрдијашких играрија, видео је оно што је забашурено и прикривено од очију јавности, могао је да прати ова кретања ту на извору информација, онако са стране, непристрасно, као луцидни и проницљиви посматрач, да се директно и сам сусреће са фаталним последицама које би уследиле како према појединцима који су изманипулисани, каткад и сурово уништавани, тако и на нивоу колективитета једне папазјаније, којој се није могло стати на пут, али на коју се могло указати као на погубност (што Јокић и чини) чије су катастрофалне последице по културу спорта несагледиве.

Јокић је пре свега мајстор лепе речи, чисте, питке и јасне мисли. Он не тежи сензационализму, иако све о чему говори и пише има призвук и боју сензације.

Његови потези нису очекивани, они збуњују, терају на промишљање и упитност што је и задатак који свако добро читалачко штиво мора да испуњава.

Он је човек изван сцене, који очима трагаоца, без пристрасности сагледава збиљу, јер њему је једино истина блиска и доступна.

Он је повремено и занесењак, сањар и идеалиста, али и онај који ни због чега неће ћутати.

Он се свесно креће опасним путем замерања белосветским моћницима које раскринкава и указује на њихове ујдурме и погубност. Његове мисли су кристално јасне, каткад до бола сурове, прецизне као хируршки резови који треба да уследе пре уклањања малигнитета.

Но нису све операције успешне, па се с правом поставља питање, колико ће ова донкихотовска упорност Момчила Јокића дати резултата.

У сваком случају Јокић је први, и то не само на овим просторима, већ највероватније и на свету, храбро, умно и вешто указао на оне најбитније елементарне погубности које разједају суштину једне дивне игре, које је од темеља урушавају и чине је вазалом суманутих идеја и благо речено зависном од оних који и на другим, пре свега политичким нивоима држе судбину човечанства у рукама. Но Јокић указује да то није сигурно и пријемчиво окриље, да у том загрљају моћника и тетошењу послушника нема перспективе која ће и која може донети бољитак.

У сваком случају, ево још једне фантастичне и неочекиване књиге Момчила Јокића, књиге која је дуго писана и која је добродошла у овом времену и која показује да код очију нисмо баш сви слепи, и да је царево ново одело лажно и да голотиња свих императора фудбалске игре није прикривена маглом и прашином, која се баш на том глобалном нивоу васцелом свету баца у очи.

Ову књигу не треба читати само као забавно штиво (иако се бави нечим што би пре свега требало да буде забава), већ је треба читати као уџбеник из којег се много тога мудрог, истинитог и вредном може научити. Публициста и писац Момчило Јокић је одшкринуо врата једне моћне глобалне мегаструктуре, дао нам прилику да сагледамо несагледиво, да боравимо у забрањеном, да нам се истина укаже као спасоносно прибежиште.

На добронамернима и храбрима попут Јокића, ће пасти терет даљег продубљивања до суштине и сржи проблема, до коначног раскринкавања, које би један спорт у одумирању вратило у живот и циљевима којима се некоћ и давно стремило.

 

Веселин–Лари Мишнић, књижевник

Београд, фебруара 2011.

 

---

Издавач/Суиздавачи: Издавачка кућа Прометеј