Све моје љубави

ГЕОГРАФИЈА БОЛА

Београде, село моје
Београде, туго моја

Александар Петровић

Разговарали смо Александар Петровић и ја јесени 1993. и зиме 1994, на теме које су како то већ бива, особито у његовој специфично организованој ерудицији, уосталом и синтакси, по правилу ишле паралелно а онда и спирално, деценијама већ. Није се, међутим, Саша враћао на своје давне мотиве, него их је, како су пролазили дани те туробне наше јесени, а онда и зиме, препознавао као трагичне. Чак трагичније него што је то раније бивало. Најпре смо разговарали у Зрењанину, 8. октобра 1993, после промоције двеју епизода телевизијске серије Сеобе на којој смо говорили Саша, Никола Милошевић и ја. То вече, Саши веома мило, организовано је у сарадњи Градске народне библиотеке „Жарко Зрењанин” и Фонда „Тодор Манојловић”. Саша је, наиме, добро памтио како је Манојловић био један од ретких људи које је, по повратку у земљу 1965. године, Црњански познавао, говорећи и иначе како у Београду нема стараца. Потом је, у Студентском дому, у Панчеву, 8. новембра 1993, била промовисана Сашина књига Скупљачи перја, са предговором Николе Милошевића, заједно с Антологијом Црњански, мојом антологијом (обе је штампао новосадски „Прометеј”, 1993), уз пројекцију епизоде Сеоба. Поново смо говорили Саша, Никола Милошевић и ја. Најзад, 3. децембра 1993, у организацији новосадске „Славије”, у част Црњанском, а промотер је био Михајло Свилар, представљене су књиге Црњанског, и књиге Љ. Церовића и моја (Име Срема) о Црњанском. И тада су пројекцију и јубилеј Црњанског – између осталих – коментарисали А. Петровић, Н. Милошевић, М. Грковић, М. Радоњић, Д. Ређеп. Наравно, пројекцију епизода тв серије Сеобе (датум сам добро упамтио: те ноћи је умро Петар Вујичић, јединствена наша културна институција, усамљеник и знаменити наш преводилац.) И, најзад, разговор се наставио у децембру 1993. и јануару 1994, у Београду.

Како су следили наставци тог дијалога за кога тада ни у сну нисам могао да претпоставим да ће бити један од последњих, ако не и последњи који су сачувани, ритам Сашине реченице, сада се види, бивао је све мирнији, али не мање неспокојан. Нико од нас, најближих пријатеља, није могао ни да претпостави да се Саша унеколико опрашта. Јављале су се, међутим, метафизичке теме све чешће, категорија пролазности, која га је и иначе опчињавала, бивала је драстичније испољена, а извесна сета понајпре је пробијала све бране када је долазила на тапет његова књига проза и есеја, припремана за новосадски „Прометеј”. Сећам се како је, неосредно уочи нашег одласка у Панчево, у Чакорској 2а било некако свечано, друкчије. Читао сам тек написан предговор за књигу, са горким и меланхоличним сигналима, са помислима на Драгана који нас је гледао, и тада, с оне групне фотографије са снимања Сеоба: Бранка, Драган, Саша Петровић, Дивна Јовановић, Никола Поповић… И ја, у костиму Жака Фонтреа и са власуљом Франтишека Чижека, у улози Гарсулија.

Саша је изричито, и то често, понављао како му је до те књиге оданости Драгану и Бранки огромно стало. Усуђујем се да кажем још и више него техничком, физичком, рекло би се, завршетку Сеоба. Уосталом, у Сеобама више није имало шта да се мења. А његова београдска, тако специфична географија бола, његове успомене су још увек врело кључале у природи једног од наших најтемпераментнијих стваралаца.

Није мењано, и није брисано ништа у овим исказима аутора Скупљача перја и Сеоба. Не би се то ни смело: увек, знам то добро, Саша пази на сваки кадар, на сваки залет, баш и на сваку запету. Алузије су у Сашином говору посве разговетне, очајничке, али свакад погађају у мету. Велики борац наше модерне културе, гоњен и прогоњен од медиокритета и злобника, од бољшевичког једноумља и од еснафске зловоље исто је Александар Петровић, жесток, немилосрдан, опседнут, непосредан. Свакако, има сличности у судбинама Милоша Црњанског и Александра Петровића.

 

Гласови судбине

Разговарају Александар Петровић и Драшко Ређеп

Зрењанин, Панчево, Нови Сад, Београд
1993. и 1994.

Још увек се налазимо усред јубиларне године Милоша Црњанског (1893–1977). Пратимо, заједно са вама, сеобе првих неколико завршених епизода телевизијске серије Сеобе. И то управо у простору који би, и по Иполиту Тену, био безмало савршен адекват њихових расположења, коренских слутњи, знакова времена.

То што се поклопио завршетак једног огромног посла и крупно димензионираног пројекта, са јубиларним тренутком, није ничија заслуга. Пре би се могло рећи да је то крупна наша брука: све је то могло далеко раније да се уради. Смењивале су се екипе у телевизијским нашим центрима, падале су владе, али нетрпељивост према овом пројекту није смањивана. А и са том прославом, јубиларном, понашало се ово друштво тако да се стекао утисак да је неко једва чекао да се смањи патос свечаног тренутка, температура, сјај. Некоме, изгледа, и данас Црњански смета. А онда наилази Добрица Ћосић, као председник државног одбора за прославу, и прстом подигнутим у вис указује на чињеницу како је Црњански писац без мисаоне дубине. Тако некако, ако се не варам. У цивилизованим земљама, после тога, после такве бласфемичне изјаве, бар би министар за културу поднео оставку. Али у нашим околностима, опет се ништа није дешавало. Прослава је прошла, сви су одахнули, урађено није ништа. Више је, видим, трошено и потрошено на путовања званичника (те бисте, те плоче, те збрзане и збркане изложбе), него за афирмацију и штампање аутентичног писца! Наша посла, наш неизлечиви примитивизам. И кукавичка зависност од неколицине бирократа у култури. Црњански се, све се више плашим, поново повлачи на маргину, у свој, сад унутрашњи егзил у овој осиромашеној и јадној земљи.

Ваш филмски сан, који траје већ неколико деценија, зове се Црњански. То је ваш Црњански.

Мој Црњански? Ваља знати да су Сеобе једна од најлепших и најзначајнијих књига овог века. Према томе, мој Црњански, то је у ствари аутентична уметност овога столећа. Сад, оно што и по чему мене нарочито Црњански дотиче, то је та рапсодичност која је проистекла из ништавила. Може да звучи контрадикторно: како ништавило да буде рапсодично? Ништавило, то је, у ствари, једно тотално мировање. Међутим, ето, ту се јавља једна варница креације која се ни из чега ствара, онако како је звук настао, ни из чега. Тада се у празном простору, ни у чему, догађају тектонски, драмски, поетски и, ако хоћете, психолошки судари. И то све у једном тону који се, заправо, може подвести под баш то ломљење, неко преламање. Неку светлост која проистиче из једног рапсодичног погледа на свет и живот.

Ви сте свој први филм начинили са необичним насловом: Лет над мочваром. Радило се ту о спокоју планетарном. Оном у коме чак и птице мирују. Уосталом, оне увек прате воду. Има Божидар Тимотијевић, један од аутентично матићевских песника, стих о томе како две ствари, у његовој глави, нису никад исте, ни јасне: једно је птица, друго је вода. У том далеком вашем иницијалном филму из 1956, јасно се види да нешто није у реду са водом. А нарочито са птицама… и као што сте ту обновили (анти)ритам мртваје, мртве воде, тако се ритам у Сеобама јавио као егземпларан, исто планетаран.

Да се подсетим оне сентенце: Има сеоба. Смрти нема. Шта тиме хоће да се каже? Тиме хоће да се каже да се све мења, и да је у мењању бит ствари. Црњански је, мислим, огромним конгломератом сељења, како бих рекао, сељења кроз путовања, кроз мењања средине, кроз мењања државе, сељења кроз психологију, сељења кроз људе, кроз односе међу људима, показао да је све једна велика вртешка. Која не престаје да се окреће, да је све једна игра у којој има сеоба, смрти нема.

Сад смо у Бечкереку, у коме је, поводом рецепције једне од његових поема, био писац Црњански. Онај исти који ми је још далеке 1963, из Лондона, писао да управо ви треба да снимите Сеобе. И заиста, у вашим Сеобама, чије смо две епизоде из пројекта телевизијске серије и вечерас видели, на једној друкчијој разини обновили сте њихов ритам, пантеистички, ритуалан, космички… Душан Матић, наш заједнички пријатељ и велики жрец нашег модерног мишљења, наше отворености према Европи, али и сачуваности, метафорички говорим, Ћуприје на Морави, а и шире, рекао ми је после пројекције једног вашег и једног Бертолучијевог филма: Не знам зашто сам ја писао романе. Они су писали романе.

Шта мислите, Драшко, да ли би Душко био оно што јесте, и да ли би створио оно што је створио, да није било Леле и да није било вас? То говорим мирне савести. Шта хоћу тиме да кажем? Ја мислим да сте ви нека врста сина Душка Матића. А ја бих исто хтео да додам: да вероватно ни ја не бих ништа направио – ако сам уопште нешто направио – да није било Драгана и Бранке.

Матић је умро 12. септембра 1980, уочи свог 82. рођендана. И Матићева урна је полагана у гробницу ујесен, исто у септембру, 26. Било је, ако се сећате свега неколико нас: Младеновићи, Бранка, Ви, Вукоси, Ређепови, Роксанда Његуш. Бранка је непрекидно плакала. Ви, Рокса и Вукос сте затражили да говорим. Никада то нисам чинио, особито никад пријатељу. И тада сам казао како је Матић био наш професор слободе. Говор је сниман, сачуван дакле. Знам да би Матић данас био срећан: Ваше Сеобе су пред нама, и ми смо овде. А што се тиче будућности, надамо се, дакако, најгорем.

Душко је написао велике романе. О поезији и да не говорим. И шта се дешава? Ја припремам Сеобе. И Он мени помаже у тим припремама. Иако ми је дао одобрење за екранизацију Глухог доба које је, с Александром Вучом, написао непосредно уочи Другог светског рата. Дакле, Глухо доба је већ код мене. И Матићу не пада на памет да било шта покуша да обори Сеобе. Ето, то је био Душан Матић. И сад повуците разлику између Душана Матића и ових цикетана о којима сте малопре говорили, неостварених, злобних, недаровитих сем у једном: да ометају аутентичне таленте да се остваре.

Матић нам огромно недостаје последњих тринаест година. Због чега?

Зато што је и по њему, као и по Саши Петровићу, магична, динамична, тајанствена тачка био Београд, велика интернационална адреса: онде се, још, могло да разговара. И није све било у таласу колективног заноса који никада не охрабрује велике уметнике. Саша Петровић је ишао мимо великог таласа, од 1956, дакле од Лета па надаље.

Мене чуди да песници који су изашли из Матићевог шињела, то ипак никада не кажу. Или, ако и кажу, чине то некако недовољно. А тај утицај је, Матићев утицај, заправо огроман. Исто ме чуди да нико, у критици, није направио праву, велику анализу колико је Матић утицао на модерну српску поезију.

Сад углавном сви говоре о ономе што се зове постмодерна. Добио сам писмо сјајног српског модерног прозаика Павла Угринова који ми каже да постхумна књига Матићева Најмлађи Јагодић неће у роман има изричито постмодернистичке атрибуте. Ја сам управо завршио читање најновије, дакако још рукописне књиге Саше Петровића. То је типичан постмодернистички роман, урбан, друкчији. У времену када су сећања углавном била коришћена за доказивање биографија, овде као глечер из нашег заборава наилази она прошлост, која, култно, и иначе, дуго траје.

Овде куће падају, породице пропадају, а још успут један дечак који се исто звао Саша Петровић, мало продаје, мало краде, улице мењају имена, један град постаје наједном безимен. Једини мементо који је остварен о Београду написао је Саша Петровић. Видећете.

Знате, то је књига која је једини, можда и јединствени мој пројекат који нисам планирао. Који се, једноставно, десио. Морао сам тако да урадим. Јатаган Мала се јавља у њему с обе стране баре, а Бронкс ми је не само паралелан, него стравични узор нашег тужног, сад већ оскудног мегаполиса на Балкану. Они ратни и сад ови најновији сулундари су ми заиста налик на слепе перископе нашег јада, нашег безизлаза, наше беде. Уосталом, са судбином Београда је унеколико исто као и са судбином мојих великих замисли, филмова, концепција. Знате већ да је било интервенција да се Сеобе мени одузму, и да тај највећи српски роман реализује један Словенац. Није битно што је он Словенац, него је стравично што је, по мени, остао бољшевик, и што није досегао разину тако озбиљног пројекта. Ја сам и то одслушао мирно. Код нас је све могуће. Нисам никада улазио ни у чији простор, него остајао при замислима о свом кругу. Када ме наши синеасти, не баш духовито цитирају у својим филмовима (Карановић, Шијан, Кустурица), онда, међутим, то није само непримерено, незграпно, већ и прва лопта без дубље асоцијативности, без доживљаја. Уосталом, шта да вам причам, наше мржње и нетрпељивости никада немају узроке у категоријама мисаоности, идеја, супротних начела, него, превасходно, у џигерици, у атавистичкој страсти освајања, ометања суседа, исписника, талената. Уосталом, тако је у свакој области. Вечерас сам ја овде са вама и са Николом Милошевићем. Па погледајте само колико је ожиљака, колико препрека било за сваког од вас да једноставно саопштите свој став, своју критику. Вечиташи су увек спремни да вас зауставе. Тако је било јуче, тако је, анахронично, и дан-данашњи. Увек смо на сметњи. Коме? Медиокритетима. И бољшевицима.

Веома давно, пре неких тридесетак година, ви сте записали: „Литература је ђаволска ствар: у њој све постоји.” Познато је у коликим размерама су предлошци многобројних ваших сценарија били пронађени усред књижевног штива.

Знате, постоје код нас два пола, или две крајности сценарија. Једни очајнички робују литератури, дескриптивни, нефилмични. Имао сам и сам великих проблема ни са ким другим него са Крлежом који је, у сценарију за филм о Петру Добровићу, буквално срушио иницијативу визуелног. Но, пример можда и није типичан. Он је пре карактеристичан за Крлежино већ уочено неразумевање модернијих струјања у европском сликарству (Кле, Кандински, Мондријан). Уосталом он је и о Миљенку Станчићу писао фељтонски, папирнато… И постоји друга врста сценарија који су од самих назнака, такорећи пишу се приликом снимања, кадровима самим. Бојим се да се и дан-данас многобројни наши аутори плаше објављивања сценарија. И шта да објаве? Своју срамоту, и своју неписменост. Скупљачи перја, који су, као сценарио, сад објављени у новосадском „Прометеју”, захваљујући вама, са аналитичким, изузетним предговором Николе Милошевића, мени се бар чини, могу да се читају и као роман. А зашто да не? Сваки читалац Толстојевог Рата и мира има своју пројекцију, дакле и филмски доживљај. А зашто да се, рецимо, Фелини не доживљава и као раскошни, богати роман?

Својевремено, замерали сте нашој кинематографији необразованост кадрова, њихову хитру, брзометну, курсистичку приученост. Да ли је данас изостао тај фамозни кратки курс филмског стваралаштва?

Дакако да није. Ма и та реч кратки курс звучи бољшевички, анахронично. Нема ту шта да се каже. Наши најнеталентованији аутори дуго година, а богме и данас, налазе се на одговорним уредничким местима на телевизији, рецимо. И ником то не смета. А управо они мултиплицирају своје двојнике у гомилама.

Имали сте, у интимној и филмској биографији, грдно много година одсуствовања, егзила, странствовања…

Више него се то данас чини. Уосталом, у квантитативном смислу, за европске размере, мој опус од десетак филмова је више него скроман. Шта да вам кажем, док сам ја лутао туђим тротоарима, овде је некадашња, а канда и садашња, бајаги популистичка, самоуправна, социјалистичка власт далеко више тетошила ауторе који, током живота једног филма, скупе једва тридесетак хиљада гледалаца, него мене, са гледалиштем милионским! Сећате се оне новокомпоноване песме о шеснаест посто невеселих? Е ја сам, баш тако, једва са 16 посто стварних својих капацитета радио филм. Остало време сам провео са фантомима, рецидивима, гнусобама и сподобама које су често огрезле, по мени, и у криминал.

Водили сте и многобројне судске процесе.

Наравно. Уосталом, понекад смо ви и ја имали исте, сјајне адвокате (Микијељ, Јанковић, рецимо). Да се ви и ја разумемо: нисам се могао ни надати да ћу победити на неким од тих процеса у држави која није правна, и где вам свакодневно подваљују филмски бољшевици, пре свега! Али ја сам, по сваку цену, хтео да оставим траг немирења, поруку за будућност. Моју интимну оптужбу због неправедних прогона, због трагичне Драганове смрти, због свега… Зато сам и вратио сва признања и награде од овог друштва. Не може се једном руком убијати и прогонити, а другом гладити по коси и тапшати по раменима.

Ипак, ви сте итекако били носилац тенденције отварања у нашој кинематографији. И култури, уопште.

Тачно. Педесете године су, бар у извесном, историјски гледано, пропедевтичком смислу, биле у знаку извесне наде. Тако је то можда било и све до краја шездесетих. Али, немојте заборавити, Скупљачи перја би у овој самоуправној нашој средини прошли катастрофално без оних сјајних аплауза и награда у Кану! И онда је дошао мрак седамдесетих, жигосање тзв. ауторског филма, и тако даље. Само, и међу ауторима треба правити разлике, и у том таласу тзв. црног филма. Неки су веома вешто успели да искористе своју „немилост”, да би загаздовали, врло брзо, медијима, телевизијом. Изгледа да је и овде свако имао своју судбину.

Филмови које бисте снимали?

Многобројни. Ето, спомињали смо Глухо доба Вуча и Матића. А онда, као трећи део мог доживљаја путева, Паноније и страсти, уз филмове о Шумановићу и Добровићу, намеравам да снимам, разговарали смо често о томе, поему о Милану Коњовићу. Његове олује у житним пољима, али и његови ликови маргиналаца, веома су блиски мом поимању слике, кадра, укупне уметности напокон. И, свакако као што у књизи која ће се ускоро појавити стоји, то је низ мени блиских доживљаја напосредно послератног Београда, са немачким заробљеницима, нашминканим енкаведеовцима, убиствима преко сваке мере, расапом једног друштва дуго изграђиваног. Вратићу се београдском, урбаном филму. И то баш у време када се Београд посељачио, не личи на себе, не личи ни на шта, огољен, опљачкан, огрезао у рекет и маскирну униформу коју, исту, носе и лопови, и ратници, и дилери, и макрои… Зашто да и то не кажем?

Сада је тренутак извесне засвођености. Биланце су иза нас, рекао би Крлежа.

Биланси су и бољи него што су околности то хтеле. Околности којима су годинама диктирале лопуже, калкуланти, бели аутори, штићеници свакојаких наших хунти, бољшевици, откривени и они још невидљиви. Кад помислим да је овде филмска трака проблем број један, а да, истовремено, за различите излете наших фаворита одлази велика лова, и то за пројекте који се снимају, или су се снимали на основу синопсиса од пола странице, не обузимају ме радосна осећања. Трака је у свету налик на новинарске шлајфне. То се и не броји.

Ваши глумци?

Не знам да ли бих смео да кажем да су моји глумци прошетали тим незавршеним циклусом мојих филмова. Пре бих рекао да су они, код мене, играли друкчије него на другим местима. Они у њима не старе, јер не старе ни ти сами филмови. Само ми старимо. Сад, особито после Драганове смрти, све више помишљам на та, рецимо, накнадна сусретања, на ту засвођеност трансценденталну, метафизику која нас надраста. Сви ћемо се онде наћи, и Драган, и Црњански, и Дивна Јовановић, која је, исто из сјајне екипе Сеоба, умрла, и Булгаков, и читав наш паноптикум коме лека нема, и у коме смо ми, као оне моје птице над Обедском баром, заробљеници, свеједно што каткад само заточеници једног сна. Ипак, бар неке од снова реализовао сам онако како сам хтео, како су они мене сањали, како су сугерисани. Редитељи су, знате, увек помало богови својих светова. Све што сам урадио, урадио сам тако што сам био пажен и брижно издвајан од гомиле наших приземности, захваљујући Бранки, и под анђеоским крилом Драгановим. Драган је био анђео.

Ваљало би сачинити атлас ваших снимања, наново препознати географију ваших екстеријера… Копачки рит, Берлин, Суботица, Дероње, Сланкамен, Вараждин…

Како је овај ратни зулум наишао, ова разарања како су, из дана у дан, мењала наше и друге пејзаже, као да је и у мојој сценографији остало много документарног. Пејзажи сада сведоче уместо нас. То је та фатална аутохтона структура уметничког дела. Из тог хаоса који је око нас, и који је, исто, иза нас, ја се само трудим да распознам неке судбине и да ослушнем неке гласове који се, као из Дантеовог пакла, јављају да би нас упозорили, и да би нас, друкчије, заштитили. Од зла, невоље, беде.

Често се враћате на тему Београда…

…кога више нема. Нема његових аутентичних грађанских институција, нема његових профила, његових успомена. Не спомињем ја узалудно у књизи коју припремате за штампу како је Београд и моје село, и моја туга. Хоћу да кажем: безмерна.

Post scriptum

Ваља и сада упозорити да је Александар Петровић све ово говорио уочи неколиких премијера Сеоба, филма, и пројекција на многобројним нашим фестивалима. Морам да признам: није се, ојађен и већ навикао на провинцијанско неразумевање, ни надао неком богомданом решењу, неком озону који би га, заједно са нама, запахнуо после свега. Као што је познато, и он је, на трагу Црњанског, радо и покаткад резигнирано, спомињао бескрајне комбинације Случаја Комедијанта, као најчешћег метронома наших злослутних, уосталом и ратних игара. Ипак, оно што се десило на новосадској премијери Сеоба надмашило је све његове прогнозе. И то својим неукусом, некоректношћу, бесмислом. Наиме, нечијом жељом, нечијим хиром, као предигра монументалног филма био је приказан документарни, аматерски запис о инвалидима и ратницима наших скорашњих, такорећи савремених нам ратова. Ниже од тих очајних кадрова (режирао их је, ако се не варам, Бранко Милошевић), у присуству Сеоба, заиста се није могло. И коме је пао на памет тај спој, бесмислен од прве, неукусан, бласфемичан? Уосталом, нису само у предигри ове пројекције Сеоба парадирали они наши духовни гноми који су, бар на овој нашој новосадској калдрми, у комуњарским функцијама, као вечити секретари и комесари, de facto, својим „стваралаштвом” деценијама ометали Сашу, екранизацију Сеоба, итд.

Случај Комедијант хара и даље.

Нови Сад, 27. 8. 1994.

 

---

Издавач/Суиздавачи: Издавачка кућа Прометеј