Ново!

О Моми Капору, налик на писмо

Од чега живите?
Од недостатка доказа.

Момо Капор

* * * * * * *

Један од изузетних аутора генерације побуне, Момо Капор је сасвим нерадо, а може бити никада исписивао литерарне задатке који ће се допасти свима. Наизглед парадоксално, управо то немирење са датошћу идејног налога, у најширем сабору Капорових читалаца остварило је непоновљиво јединство. Капор је у свима нама, од фолираната и Лањских снегова до данас пробудио неконвенционалан, то ће рећи нетипичан и никада октроисан поглед у та вечита наша окружења, испарцелисана дворишта без наде, сеоске и престоничке разговоре.

Свакако, можда баш и зато што унеколико, на тој великој раздаљини од три и по деценије, писана и написана (и) на мој подстицај, та богата свеска не одговара ни на једно сложено питање мондених теоретичара књижевности, али се, као у ташмајданску воду, нетремице баца у загрљај бар неколико нараштаја читалаца. Његов безазлени наоко проседе допушта да се увек изнова радује бегунима са досадних гимназијалних часова (блистави зуби, ижвакане патике). Све је у покрету.

Момо Капор настоји да се, на великој, непрекинутој гозби модерних времена, наслеђених из Чаплинове опције, понаша као ухода у непријатељском табору. Капор је заиста био и остао сумњиво лице. Свеједно што његов имагинарни симпозион није покадшто био друго до провинцијска журка, матурантска пијанка, ратнички опроштај, покондиреност новокомпонованих богаташа.

Ако ико, Капор се посигурно и до ноћне бесвести наругао нашим неприкосновеним, светим кравама, ауторитетима одвећ папирнатим, у бити непознатим и умишљеним. Он добро познаје време у којем је живео, и датуми којих се почесто враћа, свакад су и крупни празници наше уметности, слободе у сваком случају. „Берлински зид је заправо почео да пада још 1951. године на Теразијама, у галерији УЛУС-а, када је Лубарда изложио Битку на Вучјем долу, своје слике ријеке Црнојевића, Гуслара…“ Популаран и проницљив, са непогрешивим инстинктом за аутентичну атмосферу и личност која зрачи, Капор је и био кадар да говори у плуралу, иако су и његови трибути колективним заносима, свакојаким, генерацијским, етичким и етничким, свакад поуздано сигнирани личним, тако својевољним и продуховљено парадоксалним печатом.

Чак и када се присећа оних биографских непријатности када је, у моамовском стилу, одиста био на ивици бријача, он то чини искоса радо се тешећи реченицом коју му је, давно изговорила Ерика Јонг: „Ниси добар писац, ако не желе да те обесе.“

Наше неравнине, наше дотицаје различитих менталитета, наше непорециве континенте свести и сећања, наш вечити фротаж Капор сугерише непосредно, са неварљивим говорничким нервом. У цигло једној јединој реченици, као у каквом новом Волтеровом Кандиду. Капор уме да назначи предео, а да чувено своје опонашање цртежа, тако блиско Коктоовом потезу, не изневери ни случајно: „Лета су у том крају тако врела и жарка да поскоци стоје на реповима. Вук је домаћа животиња“. Свакако је ова друга реченица постављена као закључивање само, без поговора, без патоса.

О атмосфери предкомпјутерске епохе Београда, са фабулозном редакцијом Књижевних новина у Француској 7, и о Ивином клубу у тој истој кући Француске улице, нико као Капор није писао тако довитљиво, самоиронично и, рекло би се, са непогрешивим осећањем за протицање времена, за пролазност читавог једног полустолећа београдских уметника.

Његове глосе о тзв. лаком писцу и о алкохолу, сугерисаном тако утицајно као стилу читаве епохе, Капор је писао са тоталним разумевањем, али меланхолично, нежно. Његова доколица коју тако жестоко настоји да постигне, само је назнака за луцидна промишљања која никога не замарају, али утицајно лебде свуда око нас, и око њега, на првом месту. И Капор, као и малобројне снажне личности свуда око нас, Стендалово тумачење кристализације љубави, са неизбежном причом о руднику соли, прихвата као круцијални разлог постојања. Он воли, и постоји, како би то сугерисао Петар Грашо у једној песми. И пребрајајући тај укупни наш сентиментални пртљаг за милениј који је in nascendi, не заборавља рингишпил нашег детињства, једини непосустали романтизам малених вароши, сингерицу налик на споменик, посве друкчије виђену него у прозама данила Киша, креденце и психе, читаве малене музеје преосталих предмета, непотребних натукница, ароме ишчезлих, давних дана.

Читав календар ове књиге, као репрезентативног узорка укупног опуса Капоровог, неизбежно рачуна са преимућством рата, са тим фаталним нашим предратним, ратним и послератним временима, када се безбрижност снатри само као могућност одабраних. Они који ће, ипак, преживети.

Наругавши се, веома разложно, нашим уњкавим, конвенционалним промоцијама књига, Капор је, у исти мах, негативно говорио и о лошим навикама, нашој снисходљивости, подвалама, баналностима сваке врсте. И када забележи како „промоција се одлаже због болести публике“, он у исти мах казује и о презасићености формама и униформама једног лажног, фалсификовано откривеног књижевног живота који је пре понашање и циркус него пулсација талентованог збора и говора. Писац је, бар за Капора, негде на другој страни. И за тог, његовог писца срећа је непристојна категорија. И додаје још Капор, у својој даровитој, будној сумњичавости: Као и разочарање.

Капорово свезнадарство је сасвим, сасвим нарочито организовано. Он добро познаје Титовог атентатора Кавају, али и наша славна некадашња путовања у Трст. Уместо Мишлена, управо је он утврдио наше адресе са пет звездица, као што се гласно подсмехнуо нашем незналаштву, нашим скоројевићима: „Били смо у Гетеовом Вајмару и том приликом само посетили робну кућу песника.“ Наши некадашњи центри, наши кафански простори, наша скомрачења и наше лектире, све се то сучелило у овој Капоровој књизи која је обликована, утврдили би наглас и теоретичари и хроничари постмодерне када би то чинили без предрасуда, као велики, неокончани колаж. Помало опроштајан, покадшто непреврело сентименталан. Све је у њему: и есеј о Војводини, који иде у ред најмоћнијих сведочанстава о равници; портрет Николе Кољевића, у атмосфери која пре наговештава дуго путовање у ноћ него суицид; аутоинтервју танано исцизелиран, парадоксалан, богомдано штиво за навођење и причу која иде од уста до уста; анегдота, кадра да се, већ колико сутра, преточи у романескну структуру, или бар у витоперене шеретлуке новог Бала у Елемиру; синопсис за филм дакако дугометражни, свакако и холивудски; винковачко сећање на кажњеничку војну тортуру; кратка прича; полемика с тзв. ученим, нечитаним ауторима…

Иза свесно подржаване представе о властитом писању као о лаком жанру, Капор је често преозбиљно упозоравао, издалека вредновао, искоса карикирао, изблиза патио због вечите наше глупости и издељености, лошег укуса и суровог заборава који се, на нашој њиви, једино успешно негује.

Капорова литература одиста јесте читава енциклопедија нашег свакодневног живота. Њени одсјаји су ипак широм отворени прозори у тмурним овим ноћима, у сусрет великом свету. И премда Капор радо, и помало кокетно тврди да света нема, да је освојен, да је превасходни позив 011, једна од непоновљивих тајанствених тачака великог таласа живљења, ипак је тај поход непрекидан, свевидећи, неутилитаран, кроз и скроз поетичан.

Безмало свака Капорова књига показује и доказује више доживљених судбина и аутентичније атмосферу нашег времена него многобројне студије, хронике наших вечитих миграција и у двадесетом веку, столећу ратова, како је писао Милош Црњански, амбициозне социолошке студије. У свакој од њих пулсира неиспричљива плазма нашег живота, свакидашњег и празничног, изгужваног и романтичног у исти мах, ироничног и патетичног једнако. Читаве бројанице синопсиса за будуће филмове и многобројне натукнице за будуће романе, овде су постављене наблизу, немирно се тискајући у вреви савремености. Свеједно да ли њујоршке улице или каленићке пијаце. Није нимало случајна асоцијација у Исповестима варалице Феликса Крула Томаса Мана. Та изузетна књига настала је из једне једине дневничке белешке, давне, заборављене, свакако затурене. Баш као и толики садашњи и наредни пројекти наше књижевности, са неизбежним предлошцима наишлим право из Капорових витоперених пасуса. Оних који се памте. И свим препричавају.

Ако иако, Момо Капор је у нашим приликама и неприликама наново устоличио подлисје наших новина, тих јутарњих молитава савременог човека. владавина фељтона, реч којом сам пре четврт века крстио једну своју књигу, управо у Капору има свог мага. Његове су странице духовите, маштовите, супериорне и такорећи без дистанце оперважиле наше покадшто туробне, а најчешће трагичне и нејасне дане разантном светлошћу једног од најизворнијих и најпопуларнијих приповедача нашег говора.

Књига коју сад прелиставате, одиста је Одисејев бродски дневник, како аутор и сâм о њој суди. Путовања дугог тридесет и шест година. И нипошто окончаног.

Бунтовник са разлогом, Капор је најчешће усредсређен ка часу ноћном, када привид постаје збиља, и када су обећања безмерна, могућности нестварне а тако замамне. Ненаписана, апокрифна хроника протеклих деценија, она незванична, нимало парадна, дакле она која пре свега рачуна са тзв. неисторијским догађајима, сва фрагментарна, богато опточена детаљима наших сузних растанака и ђачких љубави, Капорова књига убедљиво казује своје истине – помало расипнички, често са горчином коју имају толики губитници на његовим страницама. Његови позитивни јунаци су без ореола уображености, недодирљиве моћи, строгости у опхођењу. Све је постављено у овалу такорећи породичних односа, разредних завера, гаменских досетки. Ти јунаци су у Капоровој расвети најчешће велики дечаци у окружењу најчешће ратном, узнемиреном, суровом. Нема потребе да им се држе посмртна слова, нити подиђу култови статичног, византијског статуса. Све је у тихом сашаптавању, пред буру, по свему шекспировски испреплетено са доживљајем пола, одлучности, случаја.

Капор нас добро чује и одлично разазнаје.

2001.

Др Драшко Ређеп