Мужа душа

РОМАН НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

У издању ''Прометеја'', управо се појавио роман-првенац Ненада Грујичића. После књиге ''Приче из потаје'', која се пре три године такође појавила у издању ''Прометеја'', светло књижарских излога угледаће и друга прозна књига Ненада Грујичића – роман ''Мужа душа''. Подалеке 1982. године Ненад Грујичић је добио ''Дневникову награду'' за причу. Председник жирија био је Александар Тишма који је уочио и предложио да млади песник уз поезију пише и прозу. Ненад Грујичић се све време развијао, пре свега, као оригиналан песник, и то до атологијских висина, са оданом читалачком публиком и увек у жижи релевантних критичких вредновања, често и опречних, како и припада правим песницима. Превођен је на петнаестак језика, овенчан бројним и престижним књижевним наградама и признањима. Уз двадесетак књига поезије, огледа, есеја, критика и полемика, овај истакнути песник је "у потаји" писао и прозу.

Рецензент Петар В. Арбутина:

Ово је роман о љубави и опсенама, о искушењима и прочишћењу. Наратор основне линије приповедања у коју је вешто похрањено "знање" романа, уједно и главни јунак, јесте психолог-нежења заљубљен у удату кројачицу-сликарку о чијем животу и "тајнама душе", посредством професионалних и интуитивно-искуствених путева, зна готово све. Таква позиција у "практичном" смислу иницира отворену структуру дела, али унутар заумних ''путева душе'' ствара комплексну природу љубавног односа са замршеним лавиринтима. Ту се рефлектују сви животни ожиљци и усхити, падови и узлети – да би се на крају указала катарзична спознаја главног јунака да психологија као наука, без религиозних увида,  не може објаснити компликовани однос мушког и женског принципа.

Као својеврстан поетички цитат ''Невидљивих градова'' Итала Калвина, ''Мужа душа'' Ненада Грујичића, у процесу "нагомилавања псеудонима" (не градовима као у Калвиновом случају, већ карактерним и моралним особинама), подарила је женске ликове који емотивном агресијом психолога-приповедача још више добијају на интензитету и уверљивости унутар анегдотско-искуствених описа, како у контексту основне приче, тако и у независним целинама разасутим у шехерезадинском пољу приповедања, у непрестаној ''мужи душа'', у причама које симултано израњају из главног тока романа стварајући калеидоскоп необичних судбина.

Oстварен у најбољој традицији "магичног реализма", роман Ненада Грујичића, ''Мужа душа'', предочава писца који суверено влада композицијом и фабулом романа. Вешто градећи поетичке, тематске и опсесивне смернице романа, Грујичић отвара и шири вечне теме љубави, патње и слободе људског бића.

Ненад Грујичић о роману:

Песнику је дато да пише све жанрове с обзиром да је поезија највиши облик књижевне писмености из којег се лако рађају други родови. У нас постоји велика мистификација да се поезијом започиње, а прозом наставља књижевна каријера. То није тачно, не постоји правило развоја једног талента. Врло рано сам, на пример, почео да пишем есеје. Већ та могућност да текстом могу да населим и испуним целу страницу, та визуелна чињеница списатељског заната, дала ми је реалну основу да пишем и белетристику. Одвајкада сам имао склоност ка приповедању, ка дужим формама, као што су, уосталом, у мојој поезији неколике поеме и десетак сонетних венаца. И не само то, поседујем гентски корен за људикање, еглен и причу.

 Важно је да истакнем да разликујем креативно сублимисање метричко-музичке сустанце песничког говора од ширења плазме приповедања у матерњем језику. Поезија и проза су два облика говора који се у основи потпуно разликују. Код истог аутора, они се могу само повремено дотицати у знаку извесне лексичке и стилско-језичке експресивности, односно, у суптилним и препознатљивим бојама талента као непоновљивог печата креативног бића. Све остало их удаљава и тражи познавање занатских вештина без којих нема уметности. Сматрам да сам овладао и једним и другим видом језичког изражавања, свестан њихове феноменолошке разлике.

Роман ''Мужа душа'' настао је из јаке потребе да, камуфлиран у психолога-приповедача, нашироко и страсно испричам непоновљиву животну причу. На први поглед, то је роман о демону заљубљености, о љубави као врсти менталног отрова, о линији где се додирују и надгорњавају божански и ђаволски аспект људских осећања. С друге стране, то је роман о драми људске егзистенције, о безбројним животним судбинама које на крсту патње и бола проносе живот кроз велике илузије и снове изврнуте у своју супротност.

 Роман има два мота, од којих је један Андрићева реченица: ''Душа мора да се окаља земном љубављу, а љубав да се оскрнави кајањем.'' То је логика хришћанског духа која кулминира у роману. Главни јунак, анонимни психолог, уочава да све његово знање, и практично и теоријско, нема никакву шансу пред овоземаљским вртлогом лепоте обичне жене, у фаталној ''мужи душа''. Он катарзично доживљава немоћ психологије која, испоставило се у роману, без уплива религиозне спознаје света, не може својим поједностављеним поставкама да до краја дефинише однос двеју људских душа у ватри земаљског допадања.

Наравно, тематски кругови романа не би имали смисла уколико као писац нисам створио артистички омамљујућу реченицу. Без ероса и магије приповедања, скела романа пала би у воду као трули импровизовани мост. Роман ''Мужа душа'' написао сам са истинским разлозима и намерама, у пуном капацитету сопственог талента и језика.