Један жанр који је у нашем књижевном амбијенту далеко више будио успомене на поучно подигнут прст Доситеја Обрадовића, него на изазов савременог сатиричара, Путниковић обликује као тоталну, то јест изнутра до краја остварену слику и прилику наших парламентарних догађаја, наших дечјих болести управљања, наше занвољене или само вечите Страдије. Појављујући се баш на стогодишњицу смрти Радоја Домановића, аутора који далеко више зрачи и дејствује изван граница маленог оног некадашњег суверенитета на брдовитом Балкану, басновити свет овог Путниковића не импресионира само својом доследном антропоморфном истином, негаторством које не познаје границе, него и тананим осећањем на нијансе, за најновије подвале, за већ заборављене алузије које одједном нарастају до симбола.
