Вјетрена врата

Вјетрена врата су збирка песама и кратких прозних скица нашег познатог књижевног критичара Вука Крњевића, испеваних и записаних у временском распону од 50-тих година до нашег тренутка, а име је збирка добила по планинском просеку до кога би Вук још као дечак стизао заједно са раздраганим друговима пошто су се верали по хрбату врхова Бјеласнице да би се потом са ових Вјетрених врата спустили обалом Миљацке до Сарајева. Просек је од природе тако извајан да је у њему увек ветра и ваздушног струјања, а за малог Вука сваки пут кад би избио на њега значио је посебан доживљај. Место као да се сливало са тренутком, простор са временом у чудесно само дечаку знано откровење, као дечје наслућивање оног егзистенцијалног поимања о човековом ограниченом ту - битију у временски неограниченом бивствовању. Вјетрена врата су само врата за друга Врата вјетрена, у тим вратима нема сјећања већ постојања. Но, овој генерацији дечака било је суђено да сецање никако не могу оставити за собом, оно сећање на стравичну слику док су са руба стене која лебди над Миљацком гледали ископавање лешева жртава усташких клања и стрељања извршених пред само ослобађање Сарајева, у априлу 1945. године. А терет оваквог сећања се преноси поново на генерацију дечака која је 1942. и 1943. године гледала како Србе одводе на Караказан, на путу за Требевић, одакле се више нису вратили. Вук Крњевић је овакве личне трагедије у неумитном доживљавању историје сачувао кроз лик свог ујака Мирка и Стојанке, жене најмлађег ујака, Реље. Обоје су страдали у Јасеновцу и тамо неће им се знати гроб. За Стојанкиног сина Вук Крњевић ће у песми Породицна слика рећи: Комшије сакрише сина Слободана који имаше четири годишта , а Слободану посвећена је и последња песма у овој збирци, Молеб за сарајевског изгнаника, где се каже: Брат мој Слободан лута по Германији као глуха кучка без куће и кућишта, срце му се топи за кућним прагом. Зоран Константиновић, Политика

---

Издавач/Суиздавачи: Издавачка кућа Прометеј