Сатанске приче

Слободан Новаковић личи на човека који је прво, у своје време, кад је био чедан, свез и лак, све прочитао, а онда живео да испита и провери прочитано. За своју једину лектиру изабрао је Шекспира, који је после Бога највише створио, а онда и оно што је сам Бог створио, благословио и оставио људима на одгонетање - Библију. За овакво своје темељно опредељење Новаковић је прихватио два искуства, оба од својих савременика: Јана Кота да Историја стоји у месту и Милорада Павића да Библија дише. Дакле, оно што је живо (историја) је мртво, а мртво (књига) је живо и "дише". Парадокс? Неће бити. Слободан Стојановић, Београдски књижевник, редитељ и драматург Слободан Новаковић у свом књижевном раду (не рачунајући текстове везане за теорију, филмску и драмску) свом снагом тежи хумору, али оном дубљем, готово са тезом. Такве су и његове Сатанске приче које су кратке, језгровите и духовите персифлазе великих прича Старог завета. Божидар Милидраговић, "Вечерње новости"

---

Издавач/Суиздавачи: